Тамо где око види оно што мозак не може да замисли

Бити туриста у Египту, у организацији Амбасаде и министарства туризма ове земље вероватно представља сан милиона путника широм света. Одабраној, невеликој медијској делегацији новинара из Србије тај сан је овог месеца, упркос пандемији и свим другим ограничавајућим околностима, остварен трећи пут.

Захваљујући господину Алгувејлију, у беспрекорној организацији египатске амбасаде, дванаест новинара из Србије, од 28. новембра до 5. децембра боравило је у Хургади, Луксору и Каиру, местима која представљају најзвучније симболе онога што спаја египатски туризам и културу.

Као што пирамиде нису камен него симбол, тако ни Египат није земља него идеја, стара неколико хиљада година. Има много земаља и у Африци и у Азији, већих и богатијих, али никад ниједна у целокупној људској историји није успела да заузме оно место које је увек припадало само Египту.

Од Александра Македонског преко Антонија и Клеопатре, до Наполеона и Хитлера, сваки је велики император желео да види како изгледа свет са врха Кеопсове пирамиде. Важност географског положаја, богатство историје и, пре свега, величина његове културе учинили су да Египат и данас, као и некад, представља силу која привлачи путнике из целог света магијом коју није тешко објаснити.

Хургада -  туристичка престоница надземног и подводног света

Кад слетите на аеродром у Хургади имате утисак да сте дошли у само срце пустиње, иако се налазите на свега неколико километара од мора. Тај несвакидашњи амбијент, тако различит од онога што виђате сваки дан, учини да одмах схватите како се налазите на другом крају света где је све помало другачије него у вашој рођеној земљи. 

Хургада је најзначајније летовалиште Египта и веома жива престоница области која се, тако поетично зове: Црвено море. Гувернер Црвеног мора, господин Амур Ханафи, поздрављајући госте из Београда рекао је да Египћани доживљавају Србе као веома близак народ, сличног менталитета и веома изражене гостопримљивости.

Наглашавајући податак да је регион Црвеног мора од почетка ове године, упркос пандемији корона вируса, посетило 22 000 држављана Србије, он је позвао наше грађане да и новогодишње и божићне празнике проведу у Египту. У дану кад смо са њим разговарали температура у Хургади била је 25 степени.

Делегација из Београда, смештена у веома луксузном хотелу „Континентал", најпре је обишла град, елегантну православну коптску цркву и раскошну Ал Мина Џамију, која подсећа на скупу рођенданску торту, а, након тога, провела дан на крстарењу бродом на коме су се његов власник Ашраф Саркис и дискретна, веома љубазна посада истински потрудили да нам све буде на услузи.

Љубитељи роњења имали су прилику да се увере у богатство и шаренило подводног света Црвеног мора, најпознатије и најбогатије на свету. Време је било сунчано, море је било топло, ваздух је био свеж. Само је сиво, пешчано острво на хоризонту, које подсећа на избледело брдо песка на неком дунавском шлепу, говорило да се, ипак, налазимо далеко од Европе.

Свитање у пустињи

Из Хургаде у Луксор путовали смо кроз пустињу, четири сата, раним јутром, путем који повезује море и Нил, две најважније египатске воде. Свитање јутра у пустињи је једна од оних ствари „које морате видети пре него што умрете". Први зраци сунца, који падају косо и оштро на сенке огромних пешчаних дина, у амбијенту који више подсећа на Месец него на планету на којој смо се родили, носе у себи неку непоновљиву слику, диван, јединствен доживљај у коме се рађа нови дан. 

Док сам гледао тај призор, у џепу свог аутобуског седишта имао сам књигу путописа Зуке Џумхура, у којој овај сликар, писац и карикатуриста каже да се „једино песници не боје пустиње". Не само да се не боје него јој се и радују, јер пустиња, као и све друге величанствене природне појаве, у исто време инспирише и показује да је свевишњи највећи од свих уметника.

Пустиња, која би требало да симболизује пустош и сиромаштво и за савременог путника - намерника, којег зовемо туристом, представља богатство, јер се у њој најчешће налази оно чега нема у местима у којима живи највише људи који данас путују: јединствени амбијент, мистика, тишина и мир, тако неопходан у нашим пребукираним градовима и баналним животима.

Поред пута су промицали нови, до пола довршени градови и сељаци на пољима, у дугим, сивим галабијама, које смо до сада виђали само на филму и у масовним сценама из телевизијских дневника. Што смо се више приближавали Нилу све је било више зеленила и људи у тим старим, традиционалним, дугим хаљинама, сасвим супротним од онога што би човек, по нашем уверењу, требало да носи на високим температурама.

Луксор- више од савршенства

Луксор је стара египатска престоница. У њему се налазе нека од најважнијих археолошких налазишта старог Египта. Грци су овај град звали Теба. У њему се налази импресивна палата Карнак, највећи светски музеј на отвореном и други по величини религијски комплекс на свету.

Храм у Карнаку, са Алејом сфинги и Салом Стубова, која се састоји од 134 камена стуба, од којих су неки високи 21 метар, представља споменик културе, вештине и снаге, у извесном смислу моћнији и снажнији од најпознатијих античких храмова.

Пред сваким од ових монументалних стубова осећате се сићушни као што се сваки Египћанин осећао сићушним пред Богом Сунца, коме је посвећен овај храм, а на свакој од његових 12 капија, које представљају улазе у поједине палате и дворане, осећате да се налазите пред самим вратима историје уметности.

У том необичном амбијенту монументално делују чак и локални Египћани, обучени у своје дуге свечане одоре, насмејани и расположени да се, уз одговарајућу симболичну надокнаду, фотографишу са вама.

Долина краљева - гробнице које говоре

Недалеко од Луксора налази се чувена Долина краљева, место на коме су скоро 500 година, од 16. до 11. века пре нове ере, дубоко под земљом, грађене гробнице за фараоне. То је место на коме су природа и човек заједно можда постигли највише у уметности, узвишена комбинација ексклузивности, мистике и тајне.

Упркос томе што су неке гробнице опљачкане још у античко доба човек има утисак да се оно што је највредније још увек налази у њима. Ходници осликани старим египатским симболима, зидови са невероватним сликарским мотивима који описују путовање Бога Сунца током 11 сати ноћи, бочне просторије посвећене птицама, љубави и музици, графити на старогрчком латинском и коптском језику, камени саркофази јединствени у својој монументалности, представљају доживљај који заиста није лако описати.

Долина је коришћена за сахране египатских краљева од 1539 до 1075. године пре нове ере. У њој се налази 64 гробнице. Уобичајени план сваке гробнице састоји се од једног или два ходника који се спушта у погребну просторију у којој се налази саркофаг.

Пролазак кроз те ходнике могуће је, на известан начин, упоредити са проласком кроз ходнике Ватиканских музеја, с тим што гробнице у Долини краљева представљају такво јединство са околним кречњачким, каменим и пешчаним амбијентом, да вам се чини да су одувек биле ту, да нису производ људске руке него да су и саме део тог амбијента.

Каиро - сви некуда иду, а нико не жури

Након Луксора путовали смо у Каиро, савремену престоницу Египта и културни центар целокупног арапског света. Између Африке и Азије, између пустиње и мора, између раскоши и скромности, између вере и секуларизма, Каиро представља мегалополис од 15 милиона становника, на први поглед сличан свим другим великим градовима. 

Велики градови су као неки далеки рођаци. Ипак, само у Каиру возачи аутомобила користе сирене уместо мигаваца, само у Каиру са прозора свога стана можете видети пирамиде, само у Каиру ваше ципеле, од пустињског песка, посиве за дан - два, само у Каиру сви некуда иду, а нико не жури...

У Каиру нам је заменица министра туризма у влади Египта, лепа и сензуална Гада Шалаби, приредила радну вечеру у хотелу Шератон. Она је рекла да египатске власти, у време актуелне пандемије корона вируса, посебно брину о безбедности туриста. 

И заиста, не само на сваком аеродрому, него и у сваком хотелу и свакој другој важној институцији свакоме ко улази мери се температура и нико није изузет од изузетнух безбедносних процедура. Кад укључите телевизијски пријемник у свом хотелу, најпре морате да погледате обавештење о хигијенским мерама, па тек онда можете да пређете на телевизијске програме. 

Египат има мањи број заражених у односу на број становника од многих других земаља. Госпођа Шалаби, која је била у Београду на отварању овогодишњег Сајма туризма, рекла је да је корона вирус погодио целокупну привреду, посебно туризам, с обзиром да постоје региони у Египту, као што су Хургада или Шарм ел Шеик, који потпуно зависе од ове привредне гране.

Број туриста из Србије, у односу на раније периоде, доживео је последњих година велику експанзију, од 18195 туриста 2017. године та цифра је нарасла на 57950 гостију прошле године. Упркос томе што је пандемија корона вируса привремено зауставила ту експанзију авион којим смо одлазили и враћали се из Египта био је попуњен до последњег места.

У Каиру смо посетили џамију Мухамеда Алија, православну коптску цркву Светог Ђорђа, Ханел Халили базар и стари египатски музеј, у очекивању новог, који треба да буде отворен до краја ове године. Много тога нисмо успели да видимо, јер Каиро није град који се може упознати за три дана. 

Док смо једне вечери, у бескрајној колони возила, нашим луксузним, туристичким аутобусом прелазили са једне на другу страну Нила, наш сапутник, некадашњи туристички водич и писац књиге „Букирано" Небојша Јојић, цитирао нам је дивну мисао средњовековног арапског филозофа Ибн Халдуна: „Нормално је да људски мозак може да замисли више него што људско око може да види. То је истина која важи свуда, осим у Каиру. У Каиру људско око може да види више него што људски мозак може да замисли“.

И заиста, Каиро вас на први погед фасцинира обиљем различитих, понекад неспојивих, живописних утисака о којима дуго размишљате и покушавате да их средите у својој глави. Ти утисци вам се мешају са вашим сопственим очекивањима и звуцима езана са околних џамија, тако да сте понекад одушевљени, понекад изненађени, а понекад сасвим збуњени.

Док се ваш сопствени хотел не разликује од било којег другог у Европи, на улици видите саобраћај у коме нема семафора, у коптској цркви икону Светог Ђорђа са текстом на арапском писму, велике светлеће екране са најсавременијим рекламама и сиромашне четврти са старим, оронулим вишеспратницама на чијим крововима висе безбројне сателитске антене које су код нас одавно изашле из моде. Улицом се креће све што има точкове, од бицикала до неких егзотичних возила које не можете видети на европским друмовима.

У неким квартовима имате утисак да се све продаје на улицама, а на другом крају града видите раскошне палате, француске паркове, салоне и бутике најчувенијих светских модних брендова.

О ваздуху у Каиру, Дејан Тиаго Станковић у својој новој књизи, каже да је „толико сув да кад се истуширате или изађете из базена ни у хладовини не морате да се бришете ни костим да мењате. Оперете ли веш, прострете га на штрик и, док се окренете по соби, он је већ сув.

Остане ли отворен прозор, па чак и на високом спрату, ни пола сата не прође и можеш се потписати прстом по површини стола." У то сам се уверио и сам, у својој хотелској соби, са дивним погледом на широко пространство Нила, који ми се, ипак, чинио мирнијим и ужим него Дунав у Београду.

Трговина као позоришна представа

Љубазност и осмеси на сваком кораку су оно што фасцинира у целом Египту. Не зна се да ли су били љубазнији наши домаћини, туристички водичи или случајни пролазници којима смо се обратили за неку информацију или помоћ. За разлику од неких делова света где мисле да ви треба да будете срећни и захвални што сте им дошли у госте Египћани показују гостопримство какво ретко можете срести на другим местима.

То гостопримство није театрално него спонтано, они се радују вашем доласку без икаквих комплекса, у исто време достојанствени и срећни јер припадају једној старој, великој, импресивној култури. Од вас, као драгог госта, они очекују не само да нешто видите него и да понешто купите. За разлику од Срба, који трговину, као и сваки разговор, често доживљавају као борбу на све или ништа, која не може да се заврши без победника, Египћани доживљавају трговину као позоришну представу, у којој је лепота игре важна колико и резултат.

Довољно је да само крајичком ока баците поглед на излог или продавца и бићете изложени серији невероватних вокатива на свим језицима источног и западног света. Не постоји ништа што бисте у том тренутку могли да изговорите, па да вас египатски трговац остави на миру, јер он свако ваше ћутање или одбијање доживљава само као почетак игре, која њему постаје све занимљивија што се ви правите више незаинтересовани. Страст коју Египћани улажу у трговину може се поредити само са највећим пороцима, који често представљају и највећа задовољства.

Плато у Гизи- моћ геометрије и снага симетрије

Плато у Гизи, на коме се налазе чувене египатске пирамиде, налази се уствари у самом граду Каиру. Некада је то био крај помало удаљен од града, али, како се престоница ширила, мало по мало, Каиро је дошао до самих пирамида и мало се чак проширио и са њихове друге стране. 

Пирамиде у Гизи показују колико је човек мали кад стане поред једног камена и велики у својој жељи да остави нешто иза себе. Оно што највише фасцинира на овом платоу, међутим, није величина пирамида, него њихов распоред у простору, снага симетрије и моћ геометрије у једином од седам светских чуда које и данас постоји.

Нисмо могли да одаберемо бољи тренутак за посету овом најчувенијем и најсликанијем месту на свету. Плато је био скоро празан, поглед је био диван, камиле за туристичко јахање су се досађивале у хладу, заједно са својим власницима. Снимили смо једну заједничку фотографију, са пирамидама у позадини, коју никада нећемо заборавити.

На крају пута делегација из Србије закључила је да никад није била на боље организованом путовању. Било би дивно кад би и туристи из Египта убудуће више посећивали нашу земљу, јер Србија, са својим планинама, рекама, шумама и ливадама, цела изгледа као једна велика оаза, у једноличној, помало униформисаној пустињи савременог света. 

Верујем да ће амбасада Египта, која толико чини за развој пријатељских односа наших земаља, учинити нешто добро и у том смислу.

Док смо ми били у Египту министарка културе Маја Гојковић и амбасадор Алгувејли најавили су у Београду споразум о културној сарадњи, који укључује и заједничку изложбу поводом 60 година од оснивања Покрета несврстаних земаља.

Тај потпис, који најављује још интензивнију културну сарадњу Египта и Србије, могао би да стоји и испод овог текста, јер је наша посета била само један мали део те сарадње.