Читај ми!

Трст каквим га памте Југословени, данас више не постоји

Мршавије девојке и момци су на повратку из Трста могли да обуку по троје фармерки и преваре граничаре. Трст каквим га памте Југословени данас постоји у траговима у Катанији или Палерму. Овде га више нема.

Осталим гостима невидљиви, иза мене играју таблић Џемс Џојс, Франц Кафка и Рајнер Марија Рилке. На тренутак помислим да им се придружим. Уз мало напора могао бих да их чујем.

Кафка би Џојсу рекао оно што је и рекао свом најбољем пријатељу Максу Броду, када га је овај питао да ли има наде: „Обиље наде. Бесконачно пуно, само не за нас“. Џојс би промрмљао да је историја ноћна мора из које покушава да се пробуди. А Рилке би на то: „Сваки анђео је страшан“.

Испијам кафу у Трсту и замишљам овај скуп књижевних херувима у „Кафеу огледала“ који је 1839. отворио грчки газда. Ако је игде био могућ тај сусрет, онда је то било баш овде, где су у првим деценијама прошлог века залазили људи чија имена ће касније студенти књижевности изговарати са страхопоштовањем.

Ирац Џемс Џојс је живео у Трсту, његов брат је ту чак и умро. У том граду је написао роман који ће постати нека врста библије модернизма – Уликс.

Рилке је своје Девинске елегије писао у дворцу грофова од Дуина. Налази на свега неколико километара од Трста. Словенци, који су пре Другог светског рата у месту чинили већину, звали су га Девин, а на немачком, језику Хабсбуршке круне којој је Трст припадао више од пет векова, био је то Тибајн.

А Кафка? Када се запослио у моћном осигуравајућем друштву „Ђенерали“, желео је да га распореде у централу у Трсту. Добио је филијалу у Прагу. Али је долазио у овај град. Сва тројица су својевремено залазила у кафе на главном тргу. Али тог лепог зимског дана године 2001. они разговарају само у мојим мислима.

Троструке фармерке

Добра је то прилика била да ту, усред Трста, уз кафу која је заиста била изврсна, покушам да се сетим мог личног Трста. И онда ми пред унутрашње око искрсне лето 1984. Доспео сам у Врсар јер је моја девојка студирала туризам и знала како да нађе одличне понуде. Врсар је тада било поспано истарско место познато по нудистичкој плажи и одличном хотелу.

Девојка је неговала страст према тршћанским крпицама. Као и пола Југославије, она је сваке године одлазила до „нашег Трста“ да пазари одевне предмете који ће изазивати завидне погледе девојака и радознале погледе њихових момака.

Сукњице од џинса, фармерице које су по кроју већ биле друкчије од оних које су шверцери продавали по југословенским пијацама, мајице са атрактивним, неразумљивим изразима. И још много тога.

Према проценама, у Трст је сваке суботе долазило до 100.000 Југословена, радним данима било их је по 25.000. Осим одеће, кући су вукли кафу, шећер, уље, све што су могли да нађу јефтиније. Посебно су били цењени мршаве девојке и момци, они који су могли да обуку по троје фармерки.

Југословенски цариници су били мали богови. Некада пусте људе без речи. Некада их малтретирају. Понекад испруже руку. Али бујицу људи нису могли до краја прегледати.

Јакна из Трста

Зато нисам био зачуђен када је предложила да направимо једнодневни излет до Трста. Имао сам мали проблем – пасош су ми задржали у војном одсеку. Тада су студенти у Југословенску народну армију ишли по систему 12 плус 3.

После гимназије мораш одмах да одслужиш 12 месеци, а када завршиш факултет идеш још три месеца у касарну. Док не одслужиш та три месеца – ниси се одужио отаџбини. А ко се није одужио – не може у иностранство, да га трули капитализам случајно не заведе, па да се не врати и тако остане држави дужан три месеца глупирања по војним полигонима.

Моја девојка је сама отишла до Трста, а ја сам тужан махао за аутобусом. Навече сам је дочекао као да је дошла са дуге планете. Донела је пуну торбу. У њој је била и јакна за мене. Руска крагна, копчање на страну као код војника конфедерације. То ће ми остати најдража јакна у животу. Одлучио сам да се и ја домогнем тог Трста чим се докопам пасоша.

Али Југославији, земљи чију је омладину облачио Трст, време је истицало. Деведесете су ме катапултирале у Немачку, Трст се удаљио од мог живота као недосањани сан. Све до тог предбожићног, дивног зимског дана у новом миленијуму, када сам из Опатије стигао у град.

Усрана идила

Сећам се да је у аутобусу неки отац тешио седмогодишњег дечака који се грчио до њега држећи се за стомак. Управо смо били на ничијој земљи између Словеније и Хрватске. Замолили смо возача да стане. Он је рекао – па да одем право у затвор. Ускоро се аутобусом проширио воњ људских фекалија.

Нисам тако замишљао свој први сусрет са Трстом: Доле видим Тршћански залив и златасту површину Јадрана. Ведро је. Град у који се серпентинама спуштамо, налегао је безбројним грађевинама на падине и литице, сав окренут према води. А смрад изазван нељудском строгошћу људских граница штипа ноздрве.

У том сам се тренутку запитао како ли је град изгледао Херцеговцима, Личанима и осталим југословенским партизанима који су се 1945. са околних чука спуштали у град под снажном немачком ватром. А како тек припадницима квислиншког Српског добровољачког корпуса који су се у граду борили раме уз раме са припадницима Вермахта и СС?

Шта ли су могли да мисле горштачки партизани када су парадирали тршћанским главним тргом, а шта када су под притиском западних савезника напустили град? Нису ли се сетили свих оних другова који су погинули за град који никада неће бити „наш“ како су сугерисале тадашње пароле.

У Трсту сам остао до сумрака. Мувао сам се по кафеима на каналу Гранде, појео пицу, попио грапу и онда се вратио на железничку станицу – ону исту на коју су од 1915. са воза последњи пут силазили аустроугарски војници, Аустријанци, али и Чеси, Хрвати, Бошњаци, Срби, да би у „Белом рату“ са Италијом оставили кости по алпским котама.

Под сенком твојих крила

Петнаестак година касније опет сам дошао у град. Истим путем преко Истре и Словеније до Трста, нешто бољим аутобусом. Овај пут величанствени поглед на Тршћански залив није ометала никаква олфакторна диверзија. Било је лето.

У граду сам опет, на обали, са главним тргом и његовим класицистичким грађевинама иза мене. Посматрам Девојке из Трста, скулптуре на огради мола према мору. Оне од 2004. године, када је град прославио 50 година припајања Италији, шију италијанску заставу. Иза мене је Фонтана четири континента.

„Кафе огледала“ је, читао сам, неко време је био затворен, па је опет отворен. Застајем на вратима. Она тројица картароша нису на свом месту. Идем даље. Тамо десно наићи ћу на „Театро Верди“, па на Грчку православну цркву. Отићи ћу, наравно до Цркве светог Спиридона.

Прича о досељавању Срба у Трст заслужује неколико напомена. У првој половини 18. века долазили су богати трговци или породице са старим племићким именима, из Херцег Новог, Дубровника, Сарајева, Херцеговине. Удружени са Грцима изборили су 1748. године право да изграде цркву. Потом је неколико деценија трајао спор са браћом Грцима око тога чија је црква. Све док Грци нису изградили своју.

Срби су срушили стару цркву и 1869. подигли велелепно здање – Цркву светог Спиридона. Трст сада у строгом центру има две православне цркве. Од некадашње богате заједнице остало је мало. У орловском грбу тих људи који су у аустроугарској царској луци подигли свој храм стајао је и њихов мото – "Sub umbra alarum tuarum" – „Под сенком твојих крила“.

Водич Умберто Саба

Не могу цели дан да останем у тој сенци. Идем даље. Потапшаћу успут кип Џојса по рамену и рећи му у себи да је историја заиста кошмар, али никако да се пробудимо. Доћи ћу у искушење да нови Трст означим као нељубазни, шминкерски град са надуваним ценама и фенси навикама.

Заиста добру пицу са прихватљивом ценом добићете на југу Италије. Тамо можете наћи и фине крпице по доброј цени. Трст каквим га памте Југословени постоји у траговима у Катанијиили Палерму. Овде га више нема.

Славна прошлост је замрзнута у хабзбуршкој архитектури, у околним дворцима. Али то није више онај град у којем сви говоре више језика, локални италијански дијалект, словеначки, немачки, грчки, српски, хрватски. Те језике сада говоре гастарбајтери.

Одлазећи из града присећам се свог студентског собичка у Сарајеву. На крилу ми је била антологија италијанског песништва. Човек који је је рођен у Трсту, Умберто Саба, записао је у песми Трст и следеће стихове:

Трст има мрзовољни
шарм. Ако хоћеш
он је као уличар, зао и незасит
са плавим очима и рукама одвећ великим
да би поклониле цвеће:
као љубав
са љубомором.

Умберто Саба је тако видео свој Трст у првој половини прошлог века. То је био први Трст који сам ја – читајући италијанску поезију – на неки начин упознао. Доцније, када сам бивао у стварном граду, разумео сам да је песник већ нашао речи за оно што странац осећа у сусрету са његовим градом.

Да, то је мешавина мрзовоље и љупкости, помислим, док залив, уоквирен прозором аутобуса, нестаје у тами. Ваљда мораш бити рођен овде, да би то заволео .

Број коментара 11

Пошаљи коментар
Види још

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

уторак, 19. март 2024.
2° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво