Како су животињске кости решиле проблем топлоте, и омогућиле мисију ка Сунцу

У оквиру заједничке мисије са Насом, Европска свемирска агенција лансирала је летелицу „Солар орбитер" у фебруару 2020. године и недавно је завршила прву мисију.

Са удаљености од нешто мање од 77 милиона километара „Соларни орбитер" фотографисао је нашу звезду. 

Ипак, за успешан рад, било је потребно омогућити да летелица буде у стању да поднесе врло високе температуре које топе олово, као и 13 пута веће зрачење од оног које досеже до површине Земље.

У почетку је агенција тражила конвенционална решења, заснована на металима и угљеничним влакнима, али она нису била довољно добра, менаџер пројеката за „Солар орбитер". Уместо тога, одговор је пронађен у материјалу који датира из каменог доба.

Након што је ЕСА објавила позив за решења, обратила јој се ирска компанија за биотехнологију ЕНБИО. У тој компанији су иначе развили  технику наношења синтетичких облога од вештачки направљених костију на ортопедске и зубне имплантате, како би их тело пацијента лакше прихватило.

Будући да је техника смањила тежину облога, и спречила проблеме попут љуштења, ЕНБИО је сматрао да би то могло бити корисно за титанијумске површине „Солар орбитера".

Али синтетичка кост је била светле боје и испитивања су показала да ће потамнети након дужег излагања сунчевој светлости.

Зато је решење у виду црног премаа значио логично, јер ће моћи да упије сунчеву енергију као топлоту, а затим да их емитује у свемир.

„Покушао сам да обојим коштани прах како бих га учинио црним, али то није било успешно", рекао је Џон О'Донахју, оснивач компаније ЕНБИО.

Уместо тога, размишљао је како да обезбеди и примени црни прах од правих костију.

„Сетио сам се да сам као дете читао да су људи у пећинској уметности користили дрвени угљен и, у неким случајевима, спаљене животињске кости, јер би њихов крај био попут бојице и могли би да цртају по зидовима", рекао је О'Донахју.

Убрзо је набавио мало спаљених животињских костију које су биле претворене у прах и ЕСА је утврдила да је тај материјал идеалан за соларну мисију.

Поред тога што је црне боје, у материјалу није остало ништа запаљиво, па кад се загреје, не испушта гасове који би могли оштетити свемирску летелицу, објаснио је Мариродрига.

Добијени премаз, назван је „соларблек", и сада покрива око петине површине „Солар орбитера", и одржава његове најосетљивије делове на собној температури, док упија огромне количине топлоте.

„Солар орбитер" је компанији зарадио неколико милиона евра, а изум је ЕСА применила и на друге мисије.

Овај специјални премаз, како каже О'Донахју, може наћи примену, између осталог, у аутомобилској, металној, грејној и енергетској индустрији, али да је тренутни фокус - његова примена изван ове планете.

Иако ће његова главна мисија почети тек у новембру, прошлог јула „Солар орбитер" је послао слике Сунца снимљене у његовој близини, краћој него икада пре.

„Циљ мисије је добро разумети процесе у којима Сунце ствара и контролише хелиосферу (подручје око Сунца) и зашто се сунчева активност временом мења", рекао је Гарсија Мариродрига.