Крије ли се океан испод мистериозног кратера на површини планете Церере

Насини стручњаци који су учествовали у пројекту „Зора“, сонде која већ годинама орбитира око Церере закључили су да се на овој патуљастој планети можда скрива океан који покрива скоро целу површину.

Планетарни научници сматрају да би било добро уколико би се послала нова мисија на Цереру како би се детаљније проучио њен потенцијал за одржање живота, али и истражило има ли на том небеском телу знакова ванземаљског живота.

Откуд со на површини планете?

Церера се налази у астероидном појасу између Марса и Јупитера и у ствари је највећи астероид у Сунчевом систему и једино патуљасто небеско тело које нам је ближе од Нептуна.

Уједно, то је једини астероид који је довољно велики да га је сопствена гравитација довела у приближно сферни облик, што је и један од разлога зашто се по савременој номенклатури Церера сматра патуљастом планетом.

Извор натријум карбоната на Церери је дуго био мистерија. Постављало се питање да ли је настао од подземног леда који се отопио при удару у неко друго небеско тело и који је направио кратер, а потом се поново охладио? Или се у тренутку удара дубоко испод површине налазио резервоар слане воде који је у тренутку удара избио на површину, што би значило да је унутрашњост Церере много топлија него што се претпостављало? А шта ако се тамо још увек налази океан слане воде?

На Земљи, натријум карбонат налазимо око хидротермалних извора смештених дубоко у океанима. Иако се налазе далеко од сунчеве светлости, ти отвори бујају животом јер се ланац исхране на тим подручјима заснива на бактеријама које производе енергију путем хемијских реакција, а не путем сунчеве светлости, пише Сајенс алерт.

Сумрак „Зоре“

Наса је 2007. године према Церери и Вести послала аутоматску сонду „Зора“. Пошто је први део мисије провела у орбити око Весте, летелица се упутила према Церери где је пристигла у марту 2015. године. После три године орбитирања, сонда је остала без горива и наставила је неконтролисано да кружи око ове патуљасте планете.

Но, пре него што су научници изгубили контакт и контролу над летелицом, спустили су „Зору“ на мање од 35 километара изнад површине, при чему су успели да сниме предео око кратера Окатор у невероватној резолуцији.

Најновији подаци који указују на постојање океана испод површине Церере заснивају се управо на анализама података које је сонда послала при крају свог живота.

„Зора“ је успела детаљно да забележи промене нивоа гравитације у кратеру које, у комбинацији са термичким моделима, сугеришу варијације густоће које су у складу с постојањем резервоара слане воде дубоко испод кратера.

Изненађујуће откриће - присуство ретког минерала

Други тим научника, који је користио исте податке, открио је да је кора ове патуљасте планете прилично порозна, али да се порозност смањује с дубином.

Иако је кратер стар око 20 милиона година, многи докази указују да је со на површини много млађа, односно да је настала после стварања кратера. Снимци високе резолуције површине показују да су ледени вулкани на Церери могли бити активни још пре два милиона година, што указује на то да на том телу постоји извор слане воде.

У прилог овој тврдњи иде и изненађујуће откриће – присуство ретког минерала хидрохалита на самом врху најсветлијег места у кратеру Окатор. Овом минералу је потребна влага јер врло брзо дехидрира – унутар, према прорачунима тима, неколико десетака до неколико стотина година, што значи да је релативно скоро избио на површину Церере.

Нова мисија на Цереру?

Талог различитих соли на површини ове патуљасте планете указује на још нешто – да су соли дошле из различитих извора.

Вероватно се прво након удара растопила велика количина леда, што је променило изглед терена на подручју кратера, а затим је слана течност из подземног резервоара полако продирала на површину. То показује да је Церера много чуднија и сложенија него што се мислило.

Научници су у одвојеној студији анализирали ударне преломе на површини кратера Окатор и открили да се можда 40 километара испод површине крије повећи океан, преноси Њу сајентист.

„Ради се о прилично великом океану“, наводи астрофизичарка Марија Кристина Де Сантис с Националног института за астрофизику у Италији.

Наса је недавно почела озбиљно да разматра могућност слања нове мисије на Цереру.