Постоји једно место на свету које се опире глобалном отопљавању

Необично хладно подручје у Атлантском океану примећено је још 2015. године и одмах је постало предмет интересовања климатолога који још од тада покушавају да докуче који чиниоци доводе до ове појаве.

Слабљење океанске струје

Стручњаци с Института за метеорологију „Макс Планк“ у Немачкој применили су дугорочни климатски модел како би симулирали различите претпоставке које могу да објасне овај пад температуре, пише Сајенс алерт.

Претходне студије указују да би један од чинилаца који утичу на захлађење тог дела океана могло бити слабљење северноатлантске меридијанске повратне стурје.

Када је у пуном замаху, ова струја преноси топлу и слану површинску воду из тропских крајева у близини Мексичког залива до европске обале, а затим узима хладну и слатку воду насталу отапањем леда.

Научницима још увек није сасвим познато зашто је у 20. веку дошло до слабљења ове струје. Неки претпостављају да је узрок већа количина отопљеног леда са Гренланда, као и укупан пораст температуре океана.

Шта показују модели

Проблем је што подаци о северноатлантској меридијанској струји старији од 2004. године нису толико детаљни и специјализовани што оставља малу могућност да се ради о последицама глобалног отопљавања, већ о неком природном процесу на који не утиче ефекат стаклене баште.

Како би утврдили повезаност између климе на Земљи и хладне мрље на Атлантском океану, стручњаци с института „Макс Планк“ су користили детаљан планетарни климатски модел како би повезали варијације у енергији, угљендиоксиду и водама у океану, на копну и у атмосфери.

Помоћу разних симулација успели су да предвиде шта би се догодило ако би се ова струја снажно пореметила. Приметили су да би се са хлађењем надолазећих топлих вода створили ниски облаци који би проузроковали још веће хлађење површине.

Затим су стручњаци тестирали и други сценарио у коме су посматрали само пренос топле воде који врши ова струја, без обзира на догађаје у атмосфери. Установили су да би северноатлантска меридијанска повратна стурја у том случају преносила мање енергије и доносила већу количину топлоте у арктичке струје. Ове субполарне стурје би затим убрзавале и црпеле још више топлоте из северноатлантске стурје због чега би ово, и иначе хладно подручје у Атлатском океану, постало још хладније.