Научници нашли начин да разложе тефлон – готово нерециклирајућа пластика добија другу шансу

Међутим, ова стабилност представља и озбиљан еколошки проблем. Када производи од тефлона заврше свој животни век, веома се тешко разграђују природним процесима.

Већи део отпада завршава на депонијама или се спаљује, ослобађајући перзистентне флуорисане хемикалије (PFAS - per- and polyfluoroalkyl substances) које остају у води, тлу и организму животиња деценијама. Ово загађење се често назива и вечним хемикалијама, јер се природним путем готово не разграђује.

Од случајног открића до глобалног феномена

Тефлон је откривен 1938. године када је хемичар Рој Планкет у компанији „ДуПонт“ експериментисао са гасовима на ниским температурама. Иако је откриће било случајно, показало је потенцијал за примену у бројним областима. 

Током деценија, развијени су и други ПФАС материјали, који деле сличну стабилност и непропусност за воду и масти. Ове супстанце постале су широко распрострањене у текстилу, амбалажи, пенастим материјалима и индустријским компонентама, али су временом постале озбиљан еколошки изазов.

Мали комади, велики резултати – механичка рециклажа

Тим научника са Универзитета у Њукаслу и Универзитета у Бирмингему развио је иновативну методу рециклаже тефлона која користи метални натријум и механичко млевење.

Уместо употребе високих температура или токсичних растварача, ситни комади ПТФЕ-а и натријума стављају се у посуду која се тресе чиме се разбијају јаке угљеник-флуор везе. Резултат је стабилан натријум-флуорид и угљеник. Натријум-флуорид може се поново користити у хемијској индустрији, фармацији и производњи флуорисаних материјала, док се угљеник безбедно уклања.  

Процес функционише на собној температури, без употребе штетних растварача и омогућава да се важан ресурс – флуор – врати у употребу.

На овај начин се смањује еколошки отисак ПФАС супстанци и отвара могућност кружне економије у хемијској индустрији. Флуор који је био заробљен у старим производима сада може поново да се користи, чиме се смањује потреба за рударењем и производњом нових сировина.

Како ова метода побеђује традиционалне технике

Претходни покушаји рециклаже тефлона углавном су укључивали високе температуре, токсичне раствараче и сложене хемијске реакције које захтевају велике количине енергије. Нови механички приступ је једноставнији, енергетски ефикаснији и безбеднији за животну средину.

Ипак, изазови остају у примени на реалан индустријски отпад, који често садржи мешавину пластика и контаминације. Да би метода заживела у великим размерама, потребно је додатно тестирање и прилагођавање индустријским условима.

Еколошки контекст – глобални проблем ПФАС отпада

ПФАС супстанце представљају један од највећих проблема савремене хемије и екологије. Све већи број извештаја показује да оне загађују изворе воде широм света. Осим тога акумулирају се у животињама и људима и практично не постоји природни процес који их у потпуности разграђује.

Нови приступ рециклажи тефлона пружа могућност смањења овог загађења и представља корак ка решавању глобалног проблема трајних хемикалија.

Будућност и индустријска примена

Механичка рециклажа тефлона нуди потенцијал за примену у фабрикама и лабораторијама широм света. Следећи кораци укључују развој инфраструктуре за прикупљање ПТФЕ отпада, интеграцију процеса у индустријске погоне и економску анализу одрживости.

Успешна примена могла би значајно да смањи трошкове сировина и количину отпада, као и да унапреди циркуларну економију у хемијској индустрији.

Анегдоте и занимљивости

Нелепљиви тигањ који је направио бренд Тефлон променио је свакодневну кулинарску праксу широм света. У медицини, катетери и медицински инструменти направљени од ПТФЕ-а омогућавају сигурније и хигијенски прихватљиве процедуре.

У авијацији и свемирским програмима, ПТФЕ се користи у компонентама које морају да издрже екстремне температуре и хемијске услове. Сваки од ових примера показује колико је овај материјал био значајан, али и зашто је решавање његовог отпада критично.

Иновација која мења правила игре у рециклажи

Откриће да се тефлон може хемијски разложити и поново искористити представља значајан корак ка одрживој хемији. Оно показује да чак и материјали који су деценијама важили за нерециклирајуће могу постати вредан ресурс.

Примери из свакодневног живота – од кухиња и медицинских уређаја до високотехнолошких компоненти – откривају колико овај приступ може утицати на индустрију и заштиту животне средине.

Ово откриће показује да се одрживо управљање материјалима може постићи и тамо где се некада сматрало немогућим.