Временске прилике на Јупитеру су много драматичније од наших

Очаравајуће снимке олујне јужне хемисфере Јупитера, највеће планете Сунчевог система удаљене 779 милиона километара од нас, начиниле су свемирска летелица „Џуно“, свемирски телескоп „Хабл“ и земаљски телескоп „Џемини норт“ који се налази на Хавајима.

„Хабл“ бележи снимке Јупитер у видљивој и ултраљубичастој светлости, док земаљски телескоп „Џемини норт“ бележи сигнале топлотних инфрацрвених зрака. Свемирска летелица „Џуно“ је позиционирана тако да хвата радио сигнале који потичу од муња из Јупитерових олуја.

Захваљујући овим радио сигналима, које научници називају „сферици“ и „звиждуци“, могу се мапирати муње чак и испод Јупитерових тешких облака. Оба телескопа обезбеђују снимке са велике удаљености у високој резолуцији и они се користе за интерпретацију „Џунових“ осматрања изблиза.

Иначе, Јупитерове олује су страховито снажне. Олујни облаци се могу простирати и до 65 километара од базе до врха, што је пет пута више од висине најснажнијих облачних система на Земљи. Муња на Јупитеру има чак три пута више енергије у главним ударима, но оне наше.

„Џунов микроталасни радиометар продире дубоко у атмосферу планете и детектује високофрекфентне радио таласе који продиру кроз густе слојеве облака, док нам подаци са оба телескопа говоре колико су густи и колико дубоко смо продрли“, објашњама Ејми Сајмон, виши научни саветник у Насином центру за свемирске летове у Мериленду.

Комбинацијом ових података научници су закључили да постоје три врсте облака током олуја на Јупитеру. То укључује дубоке облаке водене паре, велике конвективне скупине сачињене од влажног ваздуха, сличне градоносним облацима на Земљи и испод њих чиста подручја које изазива сув ваздух. Муње вероватно настају у дубоким воденим облацима проузроковане конвекцијом.

„Научници прате муње зато што су оне маркер конвекције, турбулентног процеса мешања топлоте са површине Јупитера до видљивих врхова облака. То нам омогућава да разумемо како се те конвекције одвијају на Јупитеру и да ли су сличне збивањима у Земљиној атмосфери“, наводи Мајкл Вонг, астроном са Универзитета Беркли у Калифорнији.

Откривање муња у овим облацима може омогућити истраживачима да сазнају више о количини воде у Јупитеровој атмосфери, јер ће им то помоћи у разумевању начина настанка планете.

До Јупитера је до сада слато више свемирских мисија без посаде, но истраживачима и даље нису доступни одговори на многа притања о томе како се формирао овај гасни гигант и шта се дешава на овој планети.

Подршка коју мисији „Џуноа“ прижа „Хабл“ и „Џемини норт“ такође омогућава истраживачима да прате временске прилике на Јупитеру, као што су правци кретања ветрова, атмосферских таласа и циклона, као и кретање гасова и топлоте.

„Ово је наш еквивалент метеоролошком сателиту и коначно можемо да пратимо временске циклусе“, додаје Ејми Сајмон.

Такође, омогућена је и анализа „Велике црвене пеге“ – најпознатије олује на Јупитеру која је у току. Слике добијене на овај начин показују мрачне тачке у овој олуји које током времена еволуирају.

Научници до сада нису били сигурни да ли су то рупе или тамна материја у облацима, а нове слике откривају да је реч о рупама. Те рупе изгледају као да су тамне под ултраљубичастим светлом, али под инфрацрвеним оне светле због топлоте која са Јупитера одлази у атмосферу.