Баухаус – више од стила

Слабије упућени би помислили да је Баухаус само ланац робних кућа за уређење домаћинства, где се продају ексери, боје и лакови. Али изворно, то је снажан уметнички покрет архитектуре настао пре сто година. На ту тему, за Интернет портал РТС-а водили смо разговор са др Мишком Шуваковићем, професором примењене естетике те теорије уметности на Факултету за медије и комуникацију у Београду.

Како можемо дефинисати простор и координате у оквиру којих Баухаус егзистира у модерној цивилизацији?

– Баухаус је био школа за архитектуру, дизајн и ликовне уметности. Школу је основао архитекта Валтер Гропијус у Вајмару 1919. године. Отварање школе се подудара са оснивањем Вајмарске републике након слома немачке империје на крају Првог светског рата. Циљеви Баухауса су били блиски циљевима оснивача Вајмарске републике: обнова немачког друштва и његова модернизација од облика производње до облика модерног свакодневног живота.

Баухаус је имао три директора током свог кратког постојања од 1919. до 1933. године.

– Први директор архитекта Валтер Гропијус је заступао социјал-утопијске идеје о модернизацији живота посредством архитектуре, дизајна и уметности. Започео је са ставовима о обнови јединства заната и уметности, да би дошао до концепта о јединству уметности и модерне индустријске технологије. Гропијус је говорио о архитектури као Gesamtkunstwerk-у тј. као новом јединству свих уметности посредством архитектуре.

Други директор је био швајцарски архитекта Ханес Мајер, који је од 1928. до 1930. године развио и ка индустрији усмерио архитектонски и дизајнерски програм Баухауса. Као комунистички опредељени архитекта, Мајер је заступао концепт кооперативне архитектуре. Такође је естетске критеријуме подредио архитектонским функцијама.

Трећи директор архитекта Мис ван дер Рое је био директор и затим, са победом нацизма, и приватни власник Баухауса до његовог затварања. Ван дер Рое је заступао модерне либералне идеје и антиципирао интернационални стил у архитектури.

Баухаус је почео као немачка школа, да би убрзо привукао међународне студенте из Централне и Средње Европе, СССР-а, САД, Азије. Естетика и педагогија Баухауса је имала утицај на модернистичке школе у Индији, Јапану и Јужној Америци.

Који елементи су одредили место Баухауса у модерном дизајну?

 – У време оснивања школе говорило се о јединству уметности и заната у традицији експресионизма. Већ средином двадесетих година долази до обрта ка новом јединству уметности и технологије, а то значи ка обрту од примењених уметности ка индустријском дизајну. Гропијус је заступао идеје о интеграцији уметности, дизајна и архитектуре са модерном индустријском производњом. Један од кључних актера новог дизајна је мађарски уметник Ласло Мохоли Нађ, који је радио на индустријском дизајну, дизајну намештаја, типографији и графичком дизајну, те новим медијима као што су комерцијална фотографија и филм. Скулптор Оскар Шлемер је развио нови универзални стил математичког и технолошког сценског дизајна. Посебан утицај и економску одрживост је остварио департман за дизајн и производњу текстила који су водиле Гунта Штолц, Ани Алберс, Оти Бергер.

Баухаус дизајн је замишљен као хај-тек индустријски пројекат трагања за новим интернационалним стилом.

Какав је одјек Баухаус имао на подручју Југославије, превасходно у време када је био водећа естетска оријентација у глобалном стилу, а и у авангардном покрету зенитизма у Хрватској и Србији?

– Баухаус је био познат у Краљевини Југославији на више различитих нивоа. Један број уметника, архитеката и дизајнера је студирао у тој школи. Словенац из Трста Август Чернигој је под утицајем Баухауса и руског конструктивизма у Трсту основао конструктивистичку школу. Селман Селманагић, пореклом из Босне, у Баухаусу је студирао архитектуру. После Другог светског рата је био утицајни урбаниста и архитекта у Источној Немачкој. Оти Бергер, пореклом из Барање, студирала је текстил и затим предавала у Баухаусу. Загрепчанка Ивана Томљеновић је студирала фотографију а Густав Бохутински архитектуру.

Информације о Баухаусу су биле доступне у часописном чланку Золтана Чуке у Новом Саду или у путопису Станислава Винавера о посети Баухаусу у Десау 1930. У авангардном часопису Зенит су објављивање информације о уметницима Баухауса, али и о Баухаус издањима књига уметника и архитеката као што су Василије Кандински, Паул Кле, Валтер Гропијус итд. Часопис Зенит је промовисао европске авангардне идеје од експресионизма до конструктивизма успостављајући релације са совјетском авангардом, холандским покретом De Stijl и, свакако, Баухаусом. 

У архитектури Баухаус није имао директне утицаје, већ се пре може говорити о еклектичним синтезама француског модернизма Ле Курбизијеа и немачког радикалног модернизма Баухауса. Један од најбољи актуелних познавалаца Баухауса је био архитекта Никола Добровић. Најближе идеалима Баухауса је зграда БИГЗ-а, коју је пројектовао архитекта Драгиша Брашован.

Као модерни архетипови, препознатљиви модели столице Марсела Бројера, ручног часовника, равних линија модерног клавира постали су култни ексопонати модерног дизајна. Али исто тако, начин размишљања који је из тог уметничког експеримента, обједињеног у Баухаусу прешао је у постмодерну уметност још је присутан у рецентним мултимедијима и инсталацијама. Веома је асоцијативан принцип који је инаугурисао Итн, а који препознајемо у сеансама Марине Абрамовић.

– Прослава стогодишњице оснивања Баухауса је реактуелизовала интересовања за Баухаус и утицаје те школе на послератну и савремену уметност, дизајн, архитектуру.

Интересовања за Баухаус су у савременој педагогији оријентисана ка улози истраживачких и експерименталних пракса у уметничком, дизајнерском и архитектонском образовању. Другим речима, у Баухаусу је уведена замисао уметничког рада као истраживачког рада, а не слободног интуитивног обликовања.

Техноестетика и минималистичка естетика – Мис ван дер Рое је говорио „мање је више“ – из Баухауса су пренете у модерни, постмодерни и савремени дизајн и архитектуру.

У уметности на просторима некадашње Југославије бројни савремени уметници су реаговали на традицију Баухауса – Балинт Сомбати критички још 1972, словеначки редитељ Драган Живадинов је своју поетику повезао са тршћанским конструктивизмом Чернигоја и Степанчича итд. Свакако, у временима после постмодернизма која називамо савременошћу, могуће је препознати различите уметничке, дизајнерске и естетске провокације естетике и учења Баухауса, али и њихова транспоновања у будућност. Марина Абрамовић својим опусом не дугује поетици и естетици Баухауса, мада се њена интересовања за езотерију могу повезати са езотеричним праксама Итна, Кандинског.

Другим речима, Баухаус је данас изазов за преиспитивање позиције савремености у интердисциплинарним уметностима, технодизајну и кооперативној архитектури.