Последња океанска дивљина

Нису били у праву.

Комерцијални риболов данас покрива подручје које је четири пута веће од пољопривредних области. При томе тај излов не подлеже принципима одрживог развоја. Очистили смо 90 процената некада важних приобалних рибљих врста. Велике рибе лове се тако интензивно да су дословно збрисане с многих места.

Неко се можда нада да су нека подручја нетакнута јер људи не живе у океанима и требају нам посебни бродови да бисмо отишли далеко од обале. Али то није тачно. У студији која је овог лета објављена у часопису Current Biology, коришћени су подаци о 15 фактора који негативно утичу на океан - укључујући комерцијални саобраћај, уништавање седимената и неколико типова риболова - како би се видело колико се нетакнута дивља подручја океана смањују.

Само 13% површине океана се сматра дивљим, а у приобалним подручјима, где су људске активности најинтензивније, скоро да дивљине више и нема. Све што је остало од поморске дивљине, неких двадесет пет милиона километара квадратних, налази се у подручју Арктика и Антарктика и око малих удаљених слабо настањених пацифичких острва.

Ти остаци дивљине дом су живом свету који не може да се упореди са осталим деловима океана. У тим пределима задржали су се велики предатори и висок степен генетичке разноврсности. Непостојање људског утицаја може та подручја да учини и веома отпорним на ризике од пораста температуре мора или бељења корала - стресора који се не могу зауставити без глобалне координиране акције смањења емисије гасова стаклене баште.

У ери распрострањеног уништавања поморског биодиверзитета, дивља подручја такође могу да послуже као прозор у прошлост, и да нам открију како су океани изгледали пре него што су претерани излов и загађење узели свој данак. То су подаци од изузетне важности за очување мора. Ако желимо да обновимо уништена подручја и вратимо им некадашњи изглед, треба да знамо који су нам циљеви.

Највише брине то што је већина дивљих подручја остала незаштићена. То значи да она могу бити изгубљена у сваком тренутку, пошто нам напредак технологије омогућава да рибу ловимо на већим дубинама и већим даљинама него до сада. Захваљујући топлијој клими, чак и места која су некада била безбедна јер су током целе године била покривна ледом, сада су отворена за риболов и кретање бродова.

Ако се нешто не предузме, та подручја ће нестати заувек, а то сигурно не бисмо желели да оставимо будућим генерацијама. Треба да нас памте не само по чудима технологије већ и по томе што смо им у наслеђе оставили делове света који изгледају као у време свог постанка.