Таленат у животу детета – бреме или дар?

Многи верују да се са талентом човек рађа, да прави таленат ништа не може омести и да ће свакако остварити све своје потенцијале. Међутим, реч је о заблуди. У емисији „Све боје живота" психоаналитичар Александар Контић је указао на то да деца морају задовољити много психолошких потреба да би у одраслом добу реализовала свој дар на прави начин. 

Талентована деца су често суочена са великим очекивањима. Колико их то можда и блокира у реализацији потенцијала које имају?

- Нека статистика чак каже да две трећине даровите деце не успе, што је заиста врло врло забрињавајуће. Не успеју зато што не стигну до зрелости која ће пратити таленат. Родитељи, школа, заједница, вршњаци - све је то нешто што ће одлучити да ли ће се таленат реализовати. Код родитеља има прилично позитивних ствари, али незгода настаје због тога што се, како ми психоаналитичари кажемо, људи тешко одричу било чега - кад смо били деца врло је могуће да смо имали фантазију да смо некако и талентовани, моћни... и онда нас реалност суочи са тим да је то илузија. То потиснемо или дигнемо руке резигнирани јер нећемо бити нешто јако позитивно. Када родитељи добију дете које етикетирају као даровито - та жеља се реактивира. Додуше, не „ја", моје дете, које је део мене, сада је „то нешто" и ту онда могу да настану велике тензије.

У ком узрасту деце је могуће говорити о даровитости?

- Зависи и о којој врсти даровитости говоримо, али врло је рано рећи, етикетирати даровито дете док је још мало. Практично ће адолесценција одлучити да ли је то заиста оно што очекујемо да ће се једног дана развити. Шта се одрастањем изгуби? Изгуби се мотивација услед тог терета који осећа дете желећи да задовољи родитеље. Некада родитељи имају перфекционистичке потребе. Имате такмичење музичке омладине, где видите дете које је добило 99,99 од 100 процената а родитељ је незадовољан. Порука је: мораш бити барем перфектан или разочараваш. Та деца онда вуку тај терет перфекционизма са собом и то интерферира са оним што је природни таленат. То уме јако да смета.

Како школа утиче на развијање талента?

- Слично је са наставницима - даровито дете тражи и даровитог наставника. Статистике у свету кажу да је негде један до два посто деце талентовано а један промил је чак више од талента, то је можда некаква генијалност. А да ли их ми нађемо? У једној школи од хиљаду ученика имате двадесеторо талентоване деце. Да ли смо их приметили, да ли и како ћемо гледати куда ће њихов развој ићи? Има још једна опасност која је у вези са тим, нажалост, култом успеха - резултати. Иду деца, такмиче се, потребно је да донесу награде, да буду успешна на рачун небављења комплетном личношћу, а то је јако важно.

Не треба се развијати само у једном правцу, не може дете развити само своје, на пример, музичке способности. Свираћете каква сте личност. Шта је са вршњачком групом, у којој они треба да се уклопе? Није им лако ни ту јер штрче, они би желели да буду као и друга деца, а опет, не могу, морају много више да раде. Врло често разне амбиције пошаљу дете које има петнаест, шеснаест година, под изговором „средина ти је мала", „ова земља ти је мала, не може да те прати, иди у бели свет". Тада се свет идеализује. Ја не кажем да тамо нема јако добрих ствари за подршку талента, али далеко од тога да је то идеална варијанта. Са петнаест, шеснаест година питање је да ли су та деца зрела да се упуте у свет, где су стандарди другачији. Можда би било лепо да се сетимо оне приче о даровима које неко добије кад се роди - неко добије три, неко пет, неко један новчић или, у пренесеном смислу, таленат. Од онога ко је добио пет новчића много више се очекује да то умножи него од онога ко је добио један. Ако промаше - онда је то за њих једна велика невоља у животу, празнина која се никада не може попунити.