Представа о другом

„Представа о другом настаје кад се умеша идеологија или политички пројекат, или нека јака предрасуда или стереотип, и онда ми схватимо да постоји други", каже један саговорника у овој емисији, филозоф Владимир Милутиновић.

Он објашњава да су сви људи око нас други, али да је споран само онај други кога видимо као радикално различитог и са којим имамо неки проблем: „И деца и људи на неком основном нивоу немају проблем са другима - деца ће без разлике комуницрати и са различитим нацијама и расама.

Други као појам постаје проблематичан касније и то је научен појам. Стереотипи су поједностављене слике о било коме, најчешће о некој групи људи, али ако нас стереотипи спречавају да друге људе перципирамо у њиховој пуној индивидуалности, онда то постаје проблем", каже Милутиновић.

Наш поглед у другог

Друга саговорница, професорка др Јасмина Ахметагић, каже да начин на који гледамо другог много говори о томе како формирамо свој идентитет: „Ако ја другом приђем без предрасуде, онда то значи да је мој идентитет далеко шири него у супротном случају.

Та затвореност онемогућава човеку да обогати своје искуство, па он остаје у ономе у чему јесте, дакле у примарно затвореним представама и предубеђењима о другом".

Редитељ Срђан Карановић у овој емисији објашњава зашто се у својим филмовима бавио питањима односа према другима:

„У два филма у којима сам се додиривао Косова, сматрао сам да су Албанци такође грађани земље у којој сам се родио и у којој живим и да осим неких ретких филмова Жике Митровића који су били акциони, партизански и можда још једног филма „Стршљен" Горчина Стојановића, ни у једном нашем филму нису постојали ликови Албанци".

У емисији смо тумачили и филм Стенлија Кремера „Погоди ко долази на вечеру". Професорка др Јасмина Ахметагић говорила је проблематичној тематици овог остварења:

„У овом филму тематизује се љубав црнца и белкиње, односно, проблеми који настају у њиховом окружењу, реакције њихових ближњих на чињеницу да се ту јавља љубав и жеља да се венчају.

Интересантно је да се то дешава шездесетих година у Америци и тада то (брак између људи различитих раса), како се каже у самом филму, у седамнаест држава не би било по закону.

Између то двоје људи постоје још неке разлике - он је од ње старији четрнаест година, различити су и искуствено, али на то нико не реагује. Реагује се само на то што је он црнац, а она белкиња и то је толико шокантно да отац главне јунакиње (кад упознаје њеног момка) у први мах пориче да би тај човек могао бити зет, односно не пушта да му до свести допре та чињеница.

И са друге стране, кад сазна о чему је реч, отац одмах проверава податке о ћеркином момку. То је појава која је у литератури позната као „бела параноја" - другим речима, пошто смо ми агресивни према црнцима они морају бити криминогени како бисмо ми направили алиби за прогон другог.

Иако је отац видео да се ради о изузетном човеку и био фасциниран њиме због много разлога, пре свега због хуманистичког ангажмана (момак је професор на факултету), на све то одлази да га провери", закључује наша саговорница.

У емисији „Представа о другом" говоримо и о филмовима „Сјај у очима" Срђана Карановића и „Гран Торино" Клинта Иствуда. Емисија се може погледати на Јутјуб каналу РТС-а:

https://www.youtube.com/watch?v=e_emDNv00AY