Затварање рута - сећање на Ану Франк

У мају 1940. године Ото Франк је покушао да добије дозволу како би се са породицом склонио у Америку, једино место које му се у том тренутку чинило безбедним за Јевреје. Власти САД-а су их одбиле јер су се бојале да људи који имају рођаке у Немачкој могу бити уцењени и да могу да постану нацистички шпијуни. 

Селидба у Холандију

Ото Франк је имао две ћерке. Једну од њих данас знамо као најпознатију тринаестогодишњу списатељицу и жртву Холокауста: Ану Франк. Породица Франк се доселила у Холандију 1933. године, бежећи од репресије и прогона у Немачкој.

Маја 1940. године Немачка је окупирала Холандију, након чега су почели прогони Јевреја и увођење дискриминаторних закона.

Ото је почео да ради у „Опекти", предузећу које је производило воћни екстракт пектина, а стан је нашао у Амстердаму. Едит и деца стигли су у Амстердам у фебруару 1934. године. Ана је уписала „Монтесори" школу, а Марго државну, али пошто је уведен декрет да Јевреји могу похађати само јеврејске школе, пребачене су у јеврејски лицеј.

У априлу 1941. године Ото Франк је покушао да спасе своју фирму од конфискације. Пребацио је своје акције на Јоханеса Клајмана и регистровао га као директора. Компанија је ликвидирана, а сва права пренета су на трећу особу, Јана Гиеса. На тај начин посао је настављен и Ото Франк је успевао да заради минимум како би издржавао породицу.

Анин дневник

За свој тринаести рођендан Ана Франк је добила свеску коју је неколико дана раније приметила у излогу и показала своме оцу. Иако је била малих димензија, свеска је имала катанац којим се могла закључавати, па је Ана одлучила да у њој води дневник.

Почела је истог дана. Првих дана 1942. године она пише о забранама и ограничењима са којима су се суочавали холандски Јевреји. Бележи како је тужна због смрти своје баке која је умрла почетком те године.

Ана сања да постане глумица. Обожава филмове, али не може да их гледа јер је Јеврејима забрањен приступ биоскопима и позориштима од јануара 1941. године.

Јуна 1942. године, Анина сестра Марго добија позив Централне канцеларије за емиграцију Јевреја у Амстердаму за пријем у радни логор. Франкови одлучују да се се сакрију у улици Принсенграхт, у близини једног од три главна амстердамска канала.

Скривање

У понедељак јутру, 6. јула 1942, Франкови су се сакрили у просторије иза зграде „Опекте". Претходно су „растурили" стан како би створили утисак изненадног одласка, а Ото је оставио писмо у којем се имплицира да су отишли у Швајцарску. Мачка Муртјеа, кога је Ана неколико пута поменула у дневнику, морали су да оставе због тајности.

Јеврејима није било дозвољено коришћење јавног превоза, па су били приморани да ходају неколико километара. Иако је био јул, носили су неколико слојева одеће јер нису смели да буду виђени са пртљагом.

Виктор Куглер (псеудоним Хари Кралер), Јоханес Клајман (Симон Копхес), Мип Гис (Мип Колен) и Беп Фоскујл (Ели Фосен) били су једини радници у „Опекти" који су знали за „Тајно скровиште". Уз Јана Гиса (Хенк Колен) и Бепиног оца Јоханеса Хенрика Фоскујла (Господин Фосен), они су Ани и осталима били једини „помагачи".

Као једина веза „Тајног скровишта" и спољњег света, скривенима су преносили ратне вести и политичка дешавања. Били су део холандског покрета отпора, па су храну и одећу набављали преко ваучера које је добијао Јан.

То је временом постајало теже. Ана је у дневнику описала њихову посвећеност и покушаје да „подигну" расположење у скровишту у најопаснијим временима. Помагачи су све време били свесни да ће ако буду ухваћени највероватније бити осуђени на смртну казну због скривања Јевреја. Ана је у својим записима користила псеудониме да их Немци не би открили уколико пронађу дневник.

Породица Ван Пелс (Ханс ван Дан, супруга Петронела ван Дан и њихов 16-годишњи син Петр) придружила се Франковима 13. јула 1942, а у новембру стигао је и Фриц Пфефер (Алфред Дусл), зубар и Отов пријатељ.

Дневник

Ана је водила дневник до 1. августа 1944. Након две године њихово склониште је откривено на основу дојаве. Анина породица, Ван Пелсови и Фриц Пфефер депортовани су у логоре. Ана је умрла седам месеци касније од тифуса у концентрационом логору Берген-Белзен, неколико дана после смрти своје сестре Марго.

Анин отац је једини преживео рат. Кад се вратио у Амстердам пронашао је дневник своје ћерке. Дневник, у коме је Ана бележила своје мисли од 12. јуна 1942. до 1. августа 1944, објављен је 1947. године у оригиналној и делимично скраћеној верзији на холандском језику.