Писање као потреба за опстанком

Ни Велики рат, чији назив сведочи о размерама страдања српског и европског становништва, није могао да заустави писање – на најразличитијим местима, најразличитијим начинима, у најразличитијим формама.

Први светски рат прекинуо је успон књижевног стваралаштва у Србији, односећи животе значајних писаца и песника који су се тек појавили, међутим потреба за писањем задржала се током целог Великог рата, како код књижевних стваралаца, тако и код људи уопште, војника, болничарки, избеглица, заробљеника.

Од када се појавила могућност бележења усменог предања, све до данас, потреба за писањем представља својеврсну потребу за опстанком - у Старом веку, тај опстанак је подразумевао првенствено физичко преживљавање и покушај објашњења разорних моћи природе или непријатељске војске, а у данашње доба и опстанак човека као мислећег бића, преокупираног филозофско-егзистенцијалним питањима и критиком савременог света.

Ни Велики рат, чији назив сведочи о размерама страдања српског и европског становништва, није могао да заустави писање - на најразличитијим местима, најразличитијим начинима, у најразличитијим формама.

Према речима др Наде Мирков Богдановић у емисији Образовно научног програма „Књижевност у Великом рату", писало се и у затворима, па је Гаврило Принцип ексером или, по другим изворима, ноктима, исписао ангажоване стихове на металној затворској шољи. У логорима су настајали часописи писани руком, чак украшавани илустрацијама.

А, на Крфу, тадашњем седишту српске Владе - штампали су се часописи, који су окупљали српске ствараоце и интелигенцију. Негде још даље, у Великој Британији, Павле Поповић објављује у Кембриџу „Југословенску књижевност", а дела српских интелектуалаца појављују се и у Женеви, Паризу, Торонту, Јужној Америци.

Др Нада Мирков Богдановић дели књижевно стваралаштво Великог рата у неколико кругова: дела припадника Младе Босне углавном су памфлетски и идеолошки обојена, али они за собом остављају и прве наговештаје авангарде, као и преводе Кјеркегора, Стриндберга, Оскара Вајлда. У редовима младобосанаца тада се налази и један од највећих српских писаца, Иво Андрић.

Са повлачењем Владе и померањем политичко-културних центара, једно време у Нишу излазе „Дело" и „Југословенски гласник", у коме пишу Иво Ћипико, Сибе Миличић, Тин Ујевић, Станислав Винавер, Милутин Бојић.

Године 1917. на Крфу, појављује се чувени крфски „Забавник", који успева да окупи изузетно значајне ствараоце: Јована Дучића, Владислава Петковића Диса, Тина Ујевића, Тодора Манојловића, Растка Петровића, и многе друге - на занимљив начин спајајући традиционалисте и будуће модернисте. Романтичарско родољубље, косовски мит и славна прошлост доминирају у текстовима и стиховима, са тежњом да се одржи нада у национални опстанак и победу над непријатељем.

Један од центара стваралаштва постаје и Бизерта, у северном делу Туниса, где се покреће информативни лист, са недељним додатком „Из старих ризница". По избору Веселина Чајкановића, ту објављују и српски војници и рањеници.

Поред многих листова који су излазили где год се српска војска затекла, широм света покрећу се часописи који сакупљају и шаљу текстове на Крф и у Солун.

Српски ђаци у избеглиштву имају посебну улогу у књижевном стваралаштву током рата. Тако Ђачка дружина у Изесу у Француској, покреће рукописни часопис „Скерлић". Са напоменом „умножено из рукописа", у Виривилу се штампа „Смрт Смаил-аге Ченгића". У Бастији, српски ученици формирају часопис „Српски орлић".

Многи до тад већ познати ствараоци нашли су се у затворима и логорима: Алекса Шантић, Светозар Ћоровић који своје искуство износи у „Белешкама једног таоца", Сима Пандуровић који логорашке утиске сабира у „Окованим слоговима". У заробљеништву је покренут и низ рукописних листова, попут „Пулса", са пригодним песмама, анегдотама, делом и хумористичким садржајима - како би се очувао и подигао дух заробљеника.

Посебну вредност имају и исповедни и дневнички текстови углавном анонимних затвореника, у којима тугују за породицом, кућом, отаџбином. У ратним дневницима, дешавања су приказана живо, аутентично, са потребом да се што верније представе атмосфера, догађаји и осећања аутора.

Многи књижевни ствараоци страдају у рату: Милутин Ускоковић, Прока Јовкић, Милутин Бојић, Владислав Петковић Дис. Они који су преживели ратне страхоте, са обе стране, убрзо после рата објављују дела којима се наговештавају нове, авангардне струје послератне књижевности: Милош Црњански, Растко Петровић, Љубомир Мицић, Станислав Винавер, Душан Матић, Марко Ристић и други. Већ пред сам крај рата и после њега, њихова дела, нове поетике и правци које формирају - суматраизам, зенитизам и разни -изми - „изједначавају српску књижевност први пут у њеној историји са актуелним токовима европског стваралаштва."

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 28. март 2024.
19° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво