Читај ми!

Владан Десницa и на свој 117. рођендан за нас има лековиту лектиру

„Зазирем од људи који никад не мисле противно себи. Није довољно своју мисао једанпут заувијек подврћи сумњи, једанпут заувијек провентилирати — па мир. Треба се свакодневно умивати сумњом, као водом“.

Крајем седамдесетих је Иван Галеб долетео у моје гимназијске дане. „С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе“. Оваквим реченицама је Владан Десница увлачио наше младе душе у свој свет.

Моје пролеће с Иваном Галебом

Описи детињег дома на мору, тамне и светле половине куће, кваке – кугле од брушеног стакла – мисли које до тада нигде нисам чуо – о смрти, власти, уметности, животу. Осамдесетих смо у сарајевским књижевним крчмама дискутовали о рођаштву Мешиног Дервиша и Ивана Галеба.

Социјализам је, мада начет, био још поприлично жив. Болничке мисли Ивана Галеба, музичара који више никада неће свирати, објављене у роману 1957. биле су тада невероватно смеле. А данас напросто – истините. О собном другу у болници, фанатичном левичару Радивоју, Иван Галеб каже:

Страшно зазирем од људи које читаве испуња и у којима све покреће једна једина мисао. Макар како знатна она била, привиђа ми се као опруга у дрвеном лутку. Мора да је ужасна она сахарска пустош која од те једне једине мисли, од вјечитог ношења тог монокорда у себи, царује у таквим спрженим душама. Зазирем од људи који никад не мисле противно себи. Није довољно своју мисао једанпут заувијек подврћи сумњи, једанпут заувијек провентилирати – па мир. Треба се свакодневно умивати сумњом, као водом“.

Ми смо се тих осамдесетих заиста умивали сумњом као водом. Ја то чиним све до данас. Не из навике, већ ради менталне хигијене.

Дечак из Задра

Година је 1905, у породици Уроша Деснице, српског политичара и правника у хабзбуршкој Краљевини Далмацији, рођен је дечак Владан. Тада је Задар главни град те аустријске крунске земље. Деснице преко Урошеве мајке Олге наслеђују имања у Исламу Грчком. Та линија сеже до јунака српске народне песме Јанковић Стојана, ускока из 17. века, којег хрватска историографија сматра Хрватом, а српска – Србином.

Владан Десница се дакле родио у Хабзбуршкој монархији, којој је дошао крај 1918. Две године касније Задар званично припада Италији. Владан доцније студира право и филозофију у Загребу и Паризу, и после стицања загребачке дипломе почиње радити код оца у његовој задарској адвокатској канцеларији. Потом прелази у Сплит – где је запослен у правосудном систему Краљевине Југославије.

Било му је двадесет и пет година, говорио је неколико језика и већ је имао искуство живота у неколико држава – понекад се и не померајући са своје столице.

Правничка струка је за млађег Десницу била природан избор, јер је и отац Урош био правник. Али син је имао и књижевни порив. Својим духовним наслеђем сматрао је и Симу Матавуља и Дантеа и Флобера, и Доситеја и Његоша.

Између Доситеја и Његоша

Десница је покренуо Магазин сјеверне Далмације и уређивао га две године. Са данашњег становишта изгледа као куриозитет то што је магазин излазио у Сплиту – на ћирилици.

Владан Десница је 1934. потписао и у првом броју свог магазина објавио есеј „Један поглед на личност Доситејеву“. Показаће се да је то за њега бити значајан корак у формирању сопственог поимања стварања.

Основна теза есеја гласи да је Доситеј, који је већ тада био канонизован као светац српског просветитељства био просечан писац, значајан просветитељ, али да је – рођен у раздобљу рационализма – био спутане индивидуалности и осећајног спектра. Доситеј би према Десници у неко друго време био велики песник: „Да је Доситеј живио нешто касније, кад је модел времена била поетски настројена душа, он би био наш највреднији пјесник, пјесник чисте, свијетле радости живота...“.

Није Доситеј Обрадовић преиспитиван само као једна од српских културних парадигми. Десницу са њим повезује Доситејево учитељевање и просветитељска делатност код далматинских Срба, јер је од 1760. са прекидима у Далмацији као учитељ и народни просветитељ провео једну деценију. Десница зато вели да је он „врло значајан као поглавље у нашем духовном животу, али као стваралац не представља много“.

Доситеј је за њега неостварени песник, индивидуалност која се жртвује општим просветитељским задацима епохе. А највише је код њега ценио личне записе, лишене просветитељско-морализујућег патоса, као и порив да сазнаје нове ствари и отпутује у нова места.

Осим тога, „сентиментални, просвијетитељски, рационалистички 18. вијек“ је код Доситеја развио особине које су ионако према Десници имале корен у његовој суштини – „у неразоривости његове вјере у човјека“. Такав оптимизам је – закључује Десница – „тако риједак и тако стран нашој психи“. Али је и једностран, јер му недостају тамне стране људскога.

Његош – позитивни песимиста

Насупрот Доситејевом оптимизму, на крају есеја Десница поставља Његоша који је „интелектуално несравњиво јачи, кршна горостасна духовна појава“. Његош са својих висина „гледа на живот и свијет једним скептично-реалним и песимистично-позитивним погледом“. Мада човек од акције и владар, Његош је за Десницу „мистик“ чији је „поетски говор“ начин обликовања света.

У том есеју Десница закључује: „Доситеј: рационалиста, не мистик – по вјеровању и идејама је човјек од овога свијета. И ипак – идеалиста. Његош: козмички филозоф, мистик, по вјеровању и идејама човјек од неког вишег свијета. И ипак – није идеалиста“.

Доцније ће се показати да је Владан Десница поштовао Доситеја, али са Његошем га је нераскидиво повезивао принцип поезије схваћен у најширем смислу – као свеобухватни стваралачки принцип. Његошев дуализам – материјални свет прожет злом и вечни свет где су смештени добро, лепо и истинито могао би се упоредити са сличним дуализмом Владана Деснице:

„Држим штовише да се никад и не рађа мисао а да није или окупана у сунцу или застрта сјеном. Ја ни дан-данас не знам друкчије судити о доброти и злу неке појаве, неке мисли, одлуке, догађаја, доли по томе да ли се они јављају у једноме или у другом освјетљењу.

Ја чак мислим да се у тој игри наизмјеничности и састоји живот, да та измјена обасјаности и засјеница и јесте арза и теза нашег живога даха, систола и дијастола нашег живога срца. И кад бацим поглед унатраг на живот, он ми се указује као љескава и немирна површина саткана од крпица свјетлости и од крпица мрака“.

Стога не треба да изненади откриће из заоставштине Владана Деснице, да је он још 1940. заједно са оцем Урошем сачинио превод на италијански језик песме посвећене Његошевом учитељу Сими Милутиновићу Сарајлији из Луче микрокозма. Био је то први превод из овог дела на било који страни језик.

Језик Владана Деснице

Пуну афирмацију Десница је доживео у четвртој по реду држави у којој је живео – у Титовој Југославији. Од романа Зимско летовање преко неколико књига прича, једне збирке песама до капиталног романа Прољећа Ивана Галеба, Десница је до смрти 1967. постао признати писац, али други су били читани.

За данашњег просечно обавештеног клинца у Србији језик Владана Деснице не би био српски. Најпре, јер је прећутно изједначавање медијски доминантне екавице и српског језика једна од најварварскијих предрасуда данашњег времена.

На основу те предрасуде сваки ијекавски текст звучи некако „несрпски“, макар се радило о Његошу, чији лик воле да истичу они који рутински србују. Укратко, под „српским“ се подразумева онај пинковско-хепијевски и интернетски треш од језика, који се уздигао до парадигматичног културног модела, пун огрешења о елементарне норме, пун погрешних нагласака и тупавих формулација.

Клинац о којем говоримо, морао би да буде натпросечан, ако би пожелео да изађе из тог језичког кавеза. Морао би да заплива против духа времена, да прочита много (а ти који још увек читају имају бројност осредње верске секте) како би схватио како је Владан Десница у језичком смислу можда и најраскошнији српски писац.

Споменимо још један парадокс. Иако су српски и хрватски један другом услед језичког насиља елита још деведесетих неуспешно и трагикомично покушали окренути леђа, писац који је несумњиво писао на сочном српскохрватском језику, остао је неспорни део и једне и друге литерарне баштине.

„Стање поживинчења“

Навешћу примере из мојих омиљених прича и романа Владана Деснице. Мени најдража прича „Посјета“ у којој се егзистенцијална језа духовне оронулости у старости немилосрдно и психолошки упечатљиво представља читаоцу, даје следеће српско-хрватске резултате:

Сликар који долази у град да направи скицу за портрет чувеног онемоћалог професора најпре улази у „кафану“ да попије „кафу“. Али већ у наредних неколико реченица каже се „дуље“, а не „дуже“. „Зјенице му нису биле мртво упиљене увијек у исту тачку“, каже Десница о професору, али додаје и да је „свако саопћење“ он примао без изненађења. Овде другују „тачка“ и „саопћење“. С једне стране „писак творничке сирене“, а са друге „фабрика бухача“. У истој реченици заменица „ко“ у складном је суживоту са именицом „жлица“.

Овај српскохрватски језички микс довео је до ретко занимљиве, стилски упечатљиве и оригиналне реченице. Али и мимо ове хибридне лексике, која је ту квалификацију зарадила тек на основу етничког чишћења језичких варијанти, Десница плени својим односом према речима.

Приповедач се у причи „Правда“ пита није ли жена сама довела насилника у „стање поживинчења“. Нешто даље у истој причи сазнајемо од посматрача догађаја да је с презиром погледао „човуљка пунаних образа“. У причи „Флорјановић“ деца прекидају разговор одраслих „плачкуњавим зивкањем“. А моја омиљена реченица из приче „Конац дана“ гласи: „С неба сипи млада мјесечина, још помало снебивљива“.

То је тај језички колорит Владана Деснице у којем је човечуљак „човуљак“, плачно је „плачкуњаво“, а месечина није стидљива већ се снебива па је – „снебивљива“.

Уосталом, стање данашњег света не би се могло тачније описати него као „стање поживинчења“.

У таквом стању мора да су били и они хрватски војници који су 1993. уништили цркву и Јанковића кулу у Исламу Грчком, српском месту надомак Задра у којем је Владан Десница сахрањен.

Читајте Владана Десницу

Мени се чини да Владан Десница и на свој 117. рођендан за нас има лековиту лектиру, да је она важна и за наше нервозно време, пуно псеудоестетских крхотина. Његова проза нас успорава боље од сваког канабиса, његова мисао је узбудљива, пуна неочекиваних заокрета.

Он је доказ да естетицизам – учење о већој важности естетског критеријума у односу на историјски, политички, национални или било који други – уме да добаци кроз време даље од многих помодних књижевних појава.

Десница нуди замишљеност и тражи замишљеност, код њега емоција и мисао нису раздвојени. Његово најважније дело, Прољећа Ивана Галеба је на нашем језику учинило читљивом унутрашњу драму човека, које своје разрешење тражи у лепоти:

На концу свију стаза стоји шутња и мир са свиме: широки мир са болом, с људима, са животом – са самим собом. У мени тишина, нада мном подне без руба, уоколо призори земље у доброј поплави сунца.

Зар се на тако мало сав живот свео? Је ли то старост, преживјелост, умор? Или посљедња, врховна мудрост: крајња одрека свега?

Не знам. Осјећам само да нема стварнијег добра од тога: мир са радошћу, с болом – и преплављеност сунцем.