Сатијева „Парада“ - калеидоскопске сцене за надреалистички филм

Пре тачно 103 године, у париском позоришту "Шатле", премијерно је изведен балет „Парада” Ерика Сатија. Заправо, балет ”Парада” је заједничко дело четворице уметника: Жан Кокто је писао либрето, Ерик Сати музику, Леонид Масин био је задужен за кореографију, а Пабло Пикасо за сценографију и костимографију.

Дело Парада је вишеструко значајно за светску културу, пре свега јер је реч о звучном, кореографском и сценском манифесту модерне француске уметности. Парада је у времену настанка проглашена "хрпом нота" у правом надреалистичком маниру и истина је да његове калеидоскопске сцене на позорници могу да се читају и као сценарио за надреалистички филм. 

Време настанка обухвата уметнички дух Париза и услове живота на самом крају првог светског рата и период промена у свим слојевима традиције. Развијају се нови уметнички правци - кубизам, футуризам, дадаизам и надреализам, који се на различите начине одричу илузије стварности и изражавају поглед на живот тако што искривљују природне предмете и окрећу се од реализма и импресионизма. Уметници надреализма се не супротстављају хаосу у свету, већ из њега црпе осећај проширене реалности.

За разлику од дадаиста од којих су се одвојили, не презиру прошлост и не осећају бесмисао, већ афирмишу ирационално, неконтролисано и подсвесно. Иако је Парада настала седам година пре објављивања Манифеста надреализма, у њему налазимо аутоматско писање, део надреалистичке етике која издиже страст, мистификацију, увреду и црни хумор и недвосмислено везује балет за овај уметнички покрет.

Коктоов текст је у виду афоризама, кратких и духовитих мисли које указују на пут којим треба да крене француска музика, ослобођена контаминације туђих утицаја. Кокто пише мислећи баш на Сатија, чијем се раду диви због природности и једноставности музике и вештине оркестрирања. Ликови из комедије дел арте су у пауковој мрежи технолошког и индустријског развитка - Кокто је преносио важне уметничке поруке.

Сати је одлучио да музиком прати Коктоову књижевну замисао - музичке слике се поклапају са текстуалним. Тема балета је неразумевање између уметника и публике, На сцени су вашарске тезге у Паризу и ситуација у којој путујуће позориште покушава да дозове публику у своју шатру на представу. Циркуски најављивачи позивају публику на водвиљ и упућују их на улаз иза чувене завесе коју је осликао Пикасо.

Без традиционалне драматургије 

Француски менаџер је дехуманизована кубистичка скулптура. Кинески је опсенар који у мандаринском костиму црно-жуто-црвене боје марионетским покретима изводи мађионичарске трикове. Амерички најваљивач је "обучен" у небодер с мегафоном у руци и најављује тачку у којој девојка метафорички дочарава Америку - плесом уз рег тајм, корацима Чарли Чаплина, јахањем замишљеног коња... Публици није јасно да је реч о најави а не о правој представи и упорно остаје испред завесе. Извођачи су све гласнији док на крају не клону од изнурености и резигнираности.

Садржај балета су лабаво повезане ситуације готово нелогичне и без традиционалне драматургије. Експозиција је уједно и развој, врхунац је и крај, расплет не постоји, а уместо разрешења следи нови почетак, нова експозиција.

"Парада" је спој различитих уметничких дисциплина - музике, балета, сликарства, сценографије и књижевности. Пикасо је двосмисленост исказао употребом реалистичких елемената и њиховој кубистичкох представи. Парада је својеврсна бурлеска, ликови су позајмљени из циркуса и кабареа, а то је нарушило границу између забаве и уметности, што је само по себи провокација.

Сати се изражавао класичним и водвиљским стилом, а Кокто је инсистирао на употреби буке и експресивног покрета. Музика је носилац двосмислености. Конфузија значења за резултат има један нови ниво реалности који је израстао из контрадикције и парадокса. Повремена нелогичност музичког тока створена је монтажом, поступком који је касније постао основни начин да се музички озвучи надреалистички сценарио.

Аполинер и Кокто су сагедали Параду као суштински француско дело, али ипак је реч о компромису француске позоришне музике са италијанском футуристичком буком. Механичка бука у делу коју производи машина за куцање или бродска сирена, пуцањ из пиштоља, пиротехника... реч је о тадашњим звучним иновацијама. Дуго је сматрано да су те иновације експеримент и да немају естетску вредност. Ипак с обзиром на то да су футуристички звук и механичка бука уклопљени у уметнички контекст, управо је тим поступком музика ушла у свет надреализама. Корак даље било би и објашњење да је конкретна бука изједначила саму музику са несвесним, а тиме бисмо дело још директније довели у везу са Манифестом надреализма.

Аполинер је имао част да за чин премијере напише програмску ноту. У њој је упутио публику на то да је Парада манифестација "новог духа" и да публика треба да очекује модификацију уметности од врха до дна. Гијом Аполинер је пре рата био водећи француски теоретичар модернизма, а крајем рата, у време пољуљаних илузија, његова репутација је имала још већи значај и не чуди што је привукао велику пажњу публике.

Музика као намештај 

Треба узети у обзир да се све одигравало 1917. године, да је Аполинер је на премијеру је дошао у униформи директно са фронта. Да су и други учесници имали посредна или непосредна искуства у ратним дешавањима. Целокупна премијера била је изазов и за извођаче на сцени, али и за тадашњу париску публику. Ни публика ни критичари нису имали разумевање за ово авангардно дело. На ивици физичког обрачуна, у великој љутњи и општој пометњи, актери су се разбежали без размене утисака и међусобног честитања.

Упркос томе, Парада је много учинила за француску уметност. Све што је касније написао Ерик Сати, укључујући и очуђену "музику као намештај" и његово осцилирање између дадаизма и надреализма, све је иницирано балетом Парада. У исто време дело је означило и будућност, а сматра се да је његов утицај видљив и у филму Међучин, раном примеру авангардне филмске уметности.

Зашто је балет Парада важан за нас и нашу културу? Баш у периоду премијере, композитор Милоје Милојвић боравио је у том париском конгломерату уметника и њихових реакција на разорени свет у рату. Нема доказа, али све упућује на то да је Милојевић имао непосредни контакт са Сатијем и његовом Парадом. На крају крајева, то објашњава и зашто је баш он, заједно са надреалистом Марком Ристићем као аутором сценарија, створио Собареву метлу, "балетску гротеску у једном чину".

је о једином српском делу које примењује иновације из тадашње модерне француске музике и делу које прескаче "вечито кашњење" за делима европске музике. Чињеница да је овакво дело настало у Београду има значај који се може мерити са значајем Параде у Паризу. Можда за публику нису била видљива у тренутку настанка, али се налазе на листи важних тачака у историји музике. А и забавна су.

 

број коментара 0 Пошаљи коментар