Додир пса може да вас заштити од стреса који тек долази

Наши кућни љубимци нису само извор дружења и привржености. Бројна истраживања већ су показала да контакт са животињама може имати позитиван утицај на наше здравље и добробит. Мажење пса или мачке, на пример, повезано је са смањењем нивоа хормона стреса, а одређени ефекти оваквог контакта могу се уочити и у мозгу.

Ипак, још није у потпуности јасно на који начин се ови позитивни ефекти остварују.

Истраживачи са Универзитета у Инзбруку у Аустрији сада су испитали улогу физичког додира у односу човека и пса. Резултати њиховог истраживања, објављеног у часопису Biological Psychology, указују на то да додир може бити један од важних механизама кроз које контакт са псом утиче на реакцију организма на стрес.

„Кућни љубимци побољшавају расположење и добробит својих власника, пружајући опипљиве користи које превазилазе њихове првобитне утилитарне улоге. Надовезујући се на ова сазнања, настојали смо да разјаснимо психобиолошке механизме кроз које ове користи настају“, наводе аутори рада, предвођени првом ауторком Ванесом Кауфман, истраживачицом психологије.

Пет минута са псом, па нови талас стреса

Истраживање је обухватило 64 одрасла власника паса — 51 жену и 13 мушкараца, просечне старости 34,1 године — и њихове псе. Сви пси били су здрави и стари најмање две године.

Учесници су најпре били изложени задацима који су требало да изазову стрес. Од њих је тражено да у ограниченом времену одговарају на питања из општег знања или да изводе аритметички задатак, односно да од задатог броја одбројавају уназад одређеним корацима. Током задатака учеснике је даљински пратио процењивач који им је давао негативне повратне информације о њиховом учинку.

Након тога уследила је пет минута дуга пауза за опоравак. Једна група учесника могла је слободно да додирује и физички комуницира са својим псом, док је другима то било онемогућено јер је пас био на повоцу и ван њиховог домашаја.

После паузе, учесници су поново били изложени истом типу стресног задатка.

Очекивано, тестови општег знања и аритметике изазвали су физиолошке знаке стреса. Мерења електрокардиограмом показала су повећање срчане фреквенције и смањење варијабилности срчаног ритма.

Истовремено, електроенцефалограм је показао промене у можданој активности: током стреса били су потиснути алфа мождани таласи, који се повезују са опуштеношћу, док је била повећана активност бета таласа, повезана са већом когнитивном побуђеношћу.

Занимљиво је, међутим, да учесници који су током петоминутне паузе могли да додирују и мазе своје псе нису показали бржи физиолошки опоравак од већ доживљеног стреса. Кључни ефекат појавио се тек касније.

Када су се учесници поново нашли пред стресним задатком, они који су током паузе физички комуницирали са својим псом показали су мање знакова физиолошког стреса.

То сугерише да додир са псом није нужно убрзао опоравак од претходног стреса, већ је можда деловао као својеврсна заштита од стреса који је тек требало да уследи.

„Ови резултати указују на то да додиривање сопственог пса ублажава телесни утицај предстојећег стресора и да власници кућних љубимаца можда природно траже такав додир када ступају у интеракцију са својим љубимцем“, објашњавају истраживачи.

„Стога додир може представљати важан механистички пут кроз који се предстојеће претње доживљавају као мање претеће, што потенцијално доприноси ширим користима за добробит власника кућних љубимаца“, додају аутори.

Посебно је занимљиво то што се физиолошке промене нису поклапале са субјективним проценама самих учесника. Њихове оцене о томе колико су били под стресом током експеримента нису одражавале промене које су истраживачи забележили мерењем организма.

То отвара могућност да се део ефеката интеракције са кућним љубимцима одвија на нивоу физиолошких реакција, без тога да их човек нужно свесно препозна.

Налази, дакле, не показују да ће кратко мажење пса елиминисати стрес, нити да физички контакт са псом представља универзалну заштиту од стресних ситуација. Али резултати указују на занимљиву могућу улогу додира: он би могао да помогне организму да на будући стрес реагује мање интензивно.

Истраживање је објављено у часопису Biological Psychology.