Како је савремени свет постао сив – и зашто би боје могле да се врате

Не, нисмо сви одједном постали далтонисти. Проблем је у томе што данас омиљене боје изгледају као педесет нијанси сиве. У Америци, на пример, најпопуларније боје за спољашњост кућа су различите нијансе сиве, прљавобеле, беж или сиво-беж боје – нијанса толико неодређена да не може да се каже ни да је сива ни беж, па на крају буде и једно и друго, а заправо ни једно ни друго.

Умочени у буре резигниране равнодушности

Али како је то могуће? Зашто Американци, када оду по канту фарбе за кућу, тако често посежу за неутралним нијансама? Зашто просечна кућа у овој великој и разноликој земљи изгледа као да је умочена у кацу резигниране равнодушности?

Одговор лежи у феномену који је назван „посивљавање“: постепеном, али неумољивом нестајању пигмента, не само са спољашњости зграда већ и из њихових ентеријера и предмета које свакодневно користимо, попут аутомобила и телефона.

Истраживачи из лондонске групе „Музеји науке“ (Science Museum Group) пронашли су 2020. године доказе да овај тренд траје већ дуго. У алгоритам су унели око 7.000 фотографија предмета за свакодневну употребу – чајника, лампи и фото-апарата – насталих од краја 19. века до 2020. године, а затим су затражили од њега да прати промене у заступљености боја током времена.

Резултат је показао упадљив помак ка ахроматским, односно неутралним бојама у материјалној култури.

Посивљавање се убрзало у 21. веку, али његови идеолошки корени сежу у 20, а индустријски у 19. век.

Пригушени заједнички језик глобалне трговине

Предмети из раног 19. века углавном су задржавали природне боје материјала од којих су направљени: топле смеђе нијансе дрвета и коже, жуте и месингане тонове метала. Временом су те боје постепено уступале место црној, белој и сивој.

Промена је била спора, али постојана, а њен кумулативни ефекат огроман. До краја 20. века црно-бела палета проширила се на бројне категорије предмета и потиснула друге боје.

У великој мери, овај губитак засићености боја нуспојава је масовне производње. Индустријска производња захтева поновљивост процеса и уједначен квалитет. Неутралне нијансе лакше је стандардизовати, мања је вероватноћа да ће се сукобити са другим бојама и лакше се пласирају на глобалном тржишту од неке специфичне нијансе мандарине, која би могла да се одлично продаје у Севиљи, али да се никоме не допадне у Сеулу.

У том смислу, црно-бела палета представља пригушени lingua franca глобалне трговине –заједнички језик који никога не вређа управо зато што ништа не говори. Међутим, посивљавање није само случајна последица индустријализације.

Почетком 20. века снажан филозофски подстицај добило је и од идеологије модернистичког дизајна.

„Прикладне за примитивне расе, сељаке и дивљаке“

У есеју Орнамент и злочин из 1908. године, аустријски архитекта Адолф Лос тврдио је да украшавање није само непотребно већ и знак заустављеног моралног развоја. Истински развијени људи, сматрао је, тежиће чистим линијама и једноставним површинама. Декоративни украси, укључујући употребу боја у декоративне сврхе, не доприносе лепоти, већ стварају неред и одвлаче пажњу.

Лосова мета у овој полемици био је ар нуво, стил који је тада био у пуном замаху. Његове идеје снажно су утицале на уметничку школу Баухаус, која је уздигла уздржаност и праве линије на ниво канона.

Баухаус је, са своје стране, утицао на међународни стил, који се од тридесетих година 20. века проширио светском архитектуром. Тај стил фаворизовао је стакло, челик и бетон. Све је било сиво – не само зато што је то било подразумевано решење већ и као израз озбиљности.

Ле Корбизје, пионир онога што данас једноставно називамо модерном архитектуром, изнео је ту идеју на себи својствен начин, изјавивши да су боје „прикладне за примитивне расе, сељаке и дивљаке“!

Губитак боја није се зауставио на зградама.

Боје аутомобила пажљиво се бележе још од почетка аутомобилске ере, што их чини корисним показатељем ширих промена у култури и њеном односу према бојама. Црна је доживела свој први процват као боја аутомобила пре отприлике једног века, када је Хенри Форд чувено приметио да његов 'модел Т' може да се добије „у било којој боји коју купац жели, све док је црна“.

Последња, најбоља деценија за упадљиве боје аутомобила

Као и многе добре приче, и ова је само делимично истинита. Рани 'модели Т' производили су се и у сивој, плавој, зеленој и црвеној боји. „Форд“ је 1914. године избор свео на црну из искључиво индустријских разлога: црна фарба сушена у пећима брже се сушила, што је убрзавало производну траку; била је издржљивија од других фарби; а била је и јефтинија, па је цена аутомобила „Тин Лизи“ пала са 780 долара 1910. године на 290 долара 1924. године.

Боје су се вратиле и у последњим годинама производње 'модела Т', 1926. и 1927. године. До завршетка производње продато је 15 милиона примерака тог модела – рекорд у аутомобилској индустрији који је опстао 45 година, све док га „Фолксвагенова буба“ није надмашила 1972. године.

Постојала је велика вероватноћа да је та „буба“ била јарке боје, јер су седамдесете године биле последња и најбоља деценија за упадљиве боје аутомобила. Тржишта су оживљавале смеле нијансе са необичним називима, попут љубичасте „лудило шљиве“ (Plum Crazy Purple), жуте „лимунов обрт“ (Lemon Twist) и наранџасте „хугер“ (Hugger Orange).

И претходне деценије имале су своје препознатљиве палете: нежне пастелне нијансе и упечатљиве двобојне комбинације на аутомобилима педесетих година, боје драгог камења током шездесетих и богате, земљане зелене нијансе деведесетих.

А онда су, око преласка у нови миленијум, боје аутомобила нагло скренуле у Улицу монохроматских нијанси и више се нису освртале. Године 2004. око 60 одсто нових аутомобила продатих у САД било је у ахроматским бојама, односно црној, белој, сивој или сребрној. До 2023. године тај удео достигао је 80 одсто. Бела је 2011. постала најпопуларнија боја аутомобила на свету и ту позицију задржала је до данас.

Зачарани круг безличности који сам себе одржава

Најновији глобални подаци, из годишњег извештаја о бојама компаније БАСФ, показују да је 2025. године бела чинила 38 одсто произведених нових аутомобила, црна 23 одсто, сива 19 одсто, а сребрна осам одсто. Ове четири боје, готово потпуно лишене хроматског колорита, чине 88 одсто свих нових аутомобила на планети.

Најпопуларнија боја међу осталим нијансама је плава, са свега шест одсто. Зелена и црвена имају по три одсто.

Разлог за овакво готово потпуно одустајање од боја поново је финансијске природе. Производња фарбе за аутомобиле је скупа, а необичне боје смањују вероватноћу да ће возило бити продато. Зато произвођачи рационализују палету и за сваки модел нуде највише десетак сигурних нијанси.

Велики институционални купци – компаније за изнајмљивање аутомобила и оператери возних паркова – додатно учвршћују ову конзервативну тенденцију, јер и они на крају морају да продају на велико оно што су купили у великим количинама. Резултат? Зачарани круг безличности који сам себе одржава.

Слична логика важи и за куће и фарбање кућа. Као што ће рећи сваки агент за некретнине, неутралне боје повећавају продајну вредност куће јер одбијају најмањи број потенцијалних купаца.

Можда негде постоји будући власник куће који дели вашу страст према боји патлиџана, али кладити се да ће баш у тренутку када будете продавали кућу такав купац бити на тржишту представља прилично велики ризик – нарочито када је реч о једној од најскупљих ствари које ћете вероватно икада поседовати.

И тако се куће у Америци, као и у великом делу света, фарбају у нијансе са називима попут „пријатна сива“ (Agreeable Gray), „промишљена сива“ (Mindful Gray) и „приступачна беж“ (Accessible Beige), као и у бројне сродне нијансе са полице неутралних боја.

Обратите пажњу на оно што ти називи заправо поручују: не „Ово сам ја“, већ „Молим вас, не обраћајте пажњу на мене“. „Пријатна сива“ заправо мање описује боју, а више друштвени став.

Како је минимализам постао идентитет коме се тежи

Када је реч о бојама, чини се да је цео свет ових дана заглављен у неутралним нијансама. Назовимо то касном фазом модернизма. Сужавање палете боја, започето индустријализацијом и претворено у део модернистичке идеологије почетком 20. века, почетком 21. века прерасло је у животни избор.

Коначни културни ударац стигао је око 2010. године, када је минимализам од естетског правца уздигнут до идентитета коме се тежи. „Миленијалска сива“ постала је облик упадљиве уздржаности, симбол префињености и доброг укуса. А ниједан предмет није боље отелотворио ту промену од ајфона.

Ранији „Еплови“ рачунари нудили су се у провидним, готово провокативно ведрим бојама, попут „бонди плаве“, мандаринске, јагодасте и боје грожђа. Данашњу „Еплову“ понуду производа углавном чине нијансе попут свемирскосиве, сребрне, златне и поноћно црне.

Боје су се преселиле у нову, виртуелну стварност

Практичност, вредност при препродаји и модернистичка идеологија довеле су нас до материјалног света толико лишеног боја да би могао да потпуно депримира чак и Адолфа Лоса и Ле Корбизјеа.

Занимљиво је да истраживања указују на то да у уобичајеној повезаности сиве боје и депресије можда има истине. Истраживачи са Универзитета у Манчестеру спровели су тестирање на здравим добровољцима, особама са анксиозношћу и особама са депресијом, тражећи од сваког учесника да изабере боју која представља његово тренутно расположење.

Код здравих испитаника преовлађивала је жута. Међу учесницима који су патили од анксиозности или депресије, сива је била убедљиво најзаступљенија међу првим изборима. Учесници су описивали да она представља „мрачно стање ума, безбојан и монотон живот, суморност, беду или незаинтересованост за живот“.

Истраживачи су навели и резултате ранијих студија које су показале да људи са депресијом често описују живот као „монохроматски“ или говоре да је „изгубио боју“.

Ипак, свет је најмрачнији – или најсивљи – непосредно пред свитање. Постоје знаци да је посивљавање достигло врхунац. За боје године 2025. „Пантоне“ је одабрао „мока мус“ (Mocha Mousse), топлу смеђу нијансу; „Бер“ је изабрао „руморс“ (Rumors), дубоку рубинскоцрвену; а „Валспар“ је одабрао „енкор“ (Encore), богату тамноплаву нијансу. Стручњаци за дизајн примећују и све већу потражњу за нијансама инспирисаним теракотом и глином.

Када је реч о бојама аутомобила, зелена је током 2025. године бележила мали, али постојан раст. Њен удео у Америци удвостручио се и достигао четири одсто, док је у Европи престигла црвену.

Компанија „Аксолта коутинг системс“ (Axalta Coating Systems) прогласила је тамнозелену нијансу „евергрин спринт“ (Evergreen Sprint) глобалном бојом аутомобила за 2025. годину, а „Џенерал моторс“ је сличну нијансу, названу „тајфун металик“ (Typhoon Metallic), додао у палету за моделе „кадилак ЦТ4“ и „ЦТ5“.

Вреди приметити и да су се боје преселиле у нову, мада виртуелну стварност. Наши уређаји могу бити свемирскосиви или поноћно црни, али оно што нам приказују јесте непрекидна, пажњу привлачећа калеидоскопска експлозија боја.

Можда је и то само прелазна фаза. Историја показује да се склоност ка одређеним бојама циклично мења. Раскошним ексцесима барока, на пример, претходили су периоди релативне уздржаности, а такви периоди уследили су и после њега.