Дисање нам омогућава да комуницирамо – са собом, другима, али и роботима

Међу виталним функцијама, дисање има две јединствене особине. Прва је да га можемо привремено ставити под свесну контролу.

Разлог за то је што се аутоматско дисање не контролише у самим плућима, као што је случај са радом срца или црева, већ у централном нервном систему. Да бисмо дисали, активирају се мишићи, од којих је најпознатији дијафрагма – мишић који раздваја грудни кош и трбушну дупљу. Њима управљају неурони кичмене мождине, а мождана кора може привремено да преузме контролу и надјача аутоматске центре у можданом стаблу који одржавају ритам дисања.

Таква могућност не постоји ни код једне друге виталне функције.

Управо захваљујући томе можемо да говоримо, певамо, звиждимо или свирамо дувачке инструменте. За говор је потребно да на тренутак зауставимо аутоматско дисање, дубоко удахнемо ради снажнијег гласа или дуже реченице и контролишемо издисај како бисмо мењали интонацију. Без те способности, људски говор не би био могућ.

Дисањем непрестано шаљемо поруке

Друга посебност дисања јесте што се оно и види и чује.

Уздахом можемо јасно да покажемо нестрпљење, умор, бес, олакшање, изненађење или страх. Али дисање преноси и много суптилније информације.

Оно је непосредно повезано са нашим физиолошким стањем – да ли спавамо, вежбамо, болујемо или смо под стресом. Те промене се одражавају кроз дубину, брзину и ритам дисања, као и кроз звукове које при томе производимо.

Мирна особа која тоне у сан дише полако, равномерно и дубоко. Особа у нападу анксиозности дише плитко, брзо и једнолично. Радост и узбуђење прати испрекидано и неправилно дисање.

Били тога свесни или не, самим чином дисања непрекидно другима шаљемо информације о себи.

Истраживања показују и да синхронизација дисања, било свесна или несвесна, може да створи осећај блискости и подстакне сарадњу. Свака особа има и свој препознатљив образац дисања, баш као што има и јединствен начин хода.

Дисање утиче и на рад мозга

Мозак непрестано прима хиљаде сигнала из респираторног система и користи их за координацију можданих региона који учествују у памћењу, доношењу одлука и другим когнитивним процесима.

Резултати истраживања показују да људи боље памте слику ако је виде током удаха него током издаха.

То значи да дисањем комуницирамо и са сопственим мозгом. Променом начина дисања можемо да утичемо на своје психичко стање, посебно да се смиримо, што је основа многих психофизичких техника опуштања.

Зашто би роботи требало да „дишу“

Дисање је један од најважнијих знакова живота. Деца најчешће препознају да ли је нешто живо по три особине – да ли се креће, да ли дише и да ли расте.

Управо су ту идеју научници са Универзитета Сорбона и француског Инсерма применили у истраживању интеракције између људи и робота.

Питање је било једноставно: да ли ће робот који „дише“ људима деловати ближе и природније од робота који то не чини?

Ранија истраживања већ су показала да механичка рука чији су покрети подсећали на дисање код људи изазива утисак да је „више жива“, „више људска“, „паметнија“ и „пријатнија“.

Научници су зато испитали да ли исти ефекат постоји код хуманоидних робота.

Робот који дише делује „паметније“ и „више живо“

У експерименту су коришћена два робота „Пепер“, хуманоидна робота висока око 120 центиметара.

Један је имао уобичајене насумичне покрете који се често користе како би роботи деловали природније.

Други је преправљен тако да има суптилне покрете грудног коша и рамена који опонашају удисај, као и једва чујан звук дисања.

Испитаници углавном нису били свесни да један робот „дише“, али су га ипак оцењивали као „више живог“ и „интелигентнијег“.

Поред тога, дуже су му посматрали лице и дуже разговарали са њим.

Истраживачи су утврдили да су само два фактора значајно утицала на трајање интеракције – роботско дисање и ниво емпатије код саговорника.

Закључак је да се људи више ангажују у комуникацији са роботом ако он делује као да дише.

Када и уметничко дело „дише“

На истом принципу настао је и мултидисциплинарни пројекат Респирација (Réespiration), који спаја уметност, роботику, вештачку интелигенцију, физиологију, машинство, текстилни и звучни дизајн.

Захваљујући алгоритмима, ова интерактивна инсталација дише попут човека и може чак да усклади свој ритам дисања са дисањем посматрача, па и да утиче на њега.

Прве реакције публике и резултати истраживања показују да се у присуству овог дела људи опуштају, смирују и лакше улазе у стање дубоке концентрације или измењене свести.

Могуће примене у медицини

Истраживачи сада желе да утврде да ли би роботи који „дишу“, као и инсталација Респирација, могли да имају и медицинску примену.

Пре свега, занима их да ли би овакве технологије могле да помогну у смањењу анксиозности и ублажавању тегоба код пацијената који болују од хроничних респираторних болести.

Одговор на то питање, како наводе аутори истраживања, могао би да представља следећи корак у повезивању медицине, роботике и вештачке интелигенције.