Да ли су жене природно емпатичније од мушкараца или су научене да буду такве

Када жене постигну велике ствари, погрешно се претпостављало да „нису жене те које су чиниле те велике успехе, већ да су оне мушкарци у подсукњама!“, написала је филозофкиња Мери Астел 1705. године. Чак је и краљица Елизабета Прва имала чувену изјаву да ће владати земљом као краљ, упркос томе што има тело „слабе жене“ – као да владавина мора бити искључиво мушки пут.

Иако су ове анегдоте из прошлости, суптилне родне предрасуде о томе шта значи бити успешан, моћан појединац и даље опстају. Једна посебно значајна особина која се често родно дефинише на овај начин је емпатија. Жене су наводно природне емпатичније, док се мушкарци који показују више емпатије обично сматрају слабићима.

Родни стереотипи попут ових имају јасне последице на то како одгајамо своју децу, културу на радном месту и лидерство. Али оно што је мање видљиво јесте колико рано ове предрасуде почињу и чињеница да стереотипи појачавају наша очекивања – намећући значајна ограничења на то како очекујемо да се други понашају.

Хормони који стоје иза емпатије

Емпатија подразумева и способност разумевања туђих мисли и осећања, што нам омогућава да реагујемо на одговарајући начин. Такође се може посматрати у смислу когнитивне емпатије – наше способности да препознамо емоције и заузмемо другачији периступ – и афективне или емоционалне емпатије, где имамо емоционалну реакцију на нечије мисли и осећања.

Научници користе разне методе за емпиријско мерење емпатије, укључујући упитнике и искуствене задатке. И одавно је утврђено да жене, у просеку, константно постижу боље резултате од мушкараца.

Сајмон Барон-Коен, клинички психолог на Универзитету у Кембриџу, тврди да је то зато што је женски мозак „претежно програмиран за емпатију“, што жене чини посебно погодним за улоге бриге, док је мушки мозак „претежно програмиран за разумевање и изградњу система“.

Иако друштвени фактори јасно утичу на емпатију, каже Барон-Коен, његов рад сугерише да изложеност хормонима у материци игра улогу у друштвеном развоју.

Његова студија из 2006. године спроведена на преко 200 деце узраста од шест до девет година открила је да су нивои тестостерона у амнионској течности током трудноће – који су виши код дечака него код девојчица – директно повезани са резултатима деце на когнитивним тестовима систематизације, дефинисаним као способност анализе правила или образаца.

Заиста, изложеност тестостерону у материци била је јачи предиктор резултата тестова детета него сам пол.

Слична студија из 2007. године такође је показала да је изложеност фетуса тестостерону обрнуто пропорционална резултатима тестова емпатије.

„Оно што је јасно јесте да је нешто попут емпатије или систематизације сложена мешавина биолошких и друштвених фактора“, истиче Барон-Коен.

Да ли је емпатија у генима?

Многи други истраживачи, попут неуролога др Џине Рипон, сматрају ову хормонску теорију проблематичном. „Идеја да су све жене природно емпатичније део је постојаности такозваног 'мита о женском мозгу'“, сматра докторка. Такође морамо запамтити, каже др Рипон, да су мозгови мале деце „изузетно осетљиви на спољашње утицаје“.

У једној утицајној студији која је открила родне разлике у задацима емпатије, разлике нису биле велике: жене су биле емпатичније у 36 од 57 проучаваних земаља, али у 21 земљи резултати су били веома слични, а аутори су изјавили да „не могу да утврде узрочност“.

И мада жене постижу нешто више резултате од просека у студијама емпатије, распон варијација унутар полова је много већи него између њих. „Ако погледате распон резултата емпатије унутар мушке и женске популације, он је огроман“, напомиње др Рипон.

Често се каже да девојчице и жене боље препознају емоције на лицима других, што је важна вештина потребна за емпатију, али резултати су помешани, а недавна истраживања указује да се ова склоност не стиче рођењем.

Мета-анализа објављена 2025. године испитала је 31 студију са 40 одвојених експеримената о томе како су девојчице и дечаци стари месец дана посматрали лица других, да ли су плакали када су други плакали и колико су обраћали пажњу на оне који их окружују. У свим овим мерењима, без обзира на пол, бебе се нису разликовале у својој друштвеној свести и оштрини у разумевању емоција других.

Велика генетска студија емпатије из 2018. године, у којој је учествовало преко 46.000 учесника који су попунили упитник и послали узорке ДНК, указивала је да гени играју улогу у томе колико је особа емпатична. Али ниједан од ових гена није повезан са полом особе.

Варун Воријер, ванредни професор неуроразвојних истраживања на Универзитету у Кембриџу и аутор студије, објаснио је тада да „пошто је само десетина варијација у степену емпатије између појединаца последица генетике, подједнако је важно разумети и негенетске факторе“. То значи да окружење у којем неко одраста и живи мора играти улогу.

Социјализација емпатије

Жене су склоније да показују емпатичне особине, не зато што су им урођене, тврде многи научници, већ зато што се девојчице и жене социјализују да делују на основу својих емоција и дају приоритет потребама других од малих ногу.

Девојчицама се такође често дају играчке које наглашавају нежније, негованије вештине, док се дечаци подстичу да се играју играчкама попут оружја, алата и аутомобилима.

„Малим девојчицама се говори да буду фине и да не буду нељубазне и грубе, тако да то постепено постаје део онога што јесу“, каже др Рипон.

Многе студије су слично показале да моћ искривљује нашу емпатију и спречава људе да је осете. У својој књизи Храниоци породице, ауторка Мелиса Хогенбум износи аргумент да, пошто су мушкарци историјски имали више моћи од жена – и настављају да то чине у бизнису и политици – они су стога условљени да показују мање емпатије.

С друге стране, показало се да су они који су финансијски немоћни бољи у читању туђих емоција.

Једна студија је, на пример, открила да су појединци који субјективно себе доживљавају као особе са „нижим рангом, нижим приходима и припадницима културних група повезаних са нижом класом“ бољи у читању емоција других.

Емпатија је променљива особина

Кључно је да се емпатија може научити, према речима Натана Шпренга, неуролога са Универзитета Мекгил у Монтреалу.

„Када схватимо ову идеју о низу емоционалних искустава, можемо се фокусирати на њу и сазнати које су емоције других људи и побољшати нашу емпатију“, рекао је Шпренг у подкасту Документарна књига на Би-Би-Сију. „То није статично, то је динамична ствар током животног века.“

Неуролошка студија из 2023. године јасно показује да и женски и мушки мождани таласи реагују на готово исти начин када им се прикажу слике болних или неутралних израза лица. Али у делу експеримента где су учесници попуњавали упитнике о емпатији оцењујући колико су емпатије осећали, мушкарци су у просеку постигли ниже резултате од жена. То јест, осим ако им није унапред речено да ће се више вредновати бољи резултат.

У групи мушкараца који су били припремљени информацијама које сугеришу да су мушкарци такође природно „добри у дељењу и бризи о осећањима других“, родне разлике у томе колико су емпатични су нестале.

Ови налази не само да указују на то да је експерименте са самопроценом емпатије тешко одвојити од мноштва личних и друштвених предрасуда, већ и додатно поткрепљују хипотезу да очекивања и мотивација особе играју главну улогу у њиховој емпатији.

Жене „настоје да се покажу емпатичнијим када знају да се њихов ниво емпатије процењује“, напомиње др Рипон о експериментима попут ових. „То је друштвено прихватљива особина, па желе да постигну високе резултате.“

Једна студија је открила да су жене надмашиле мушкарце само у задатку који се од њих тражио да тачно закључе о туђим осећањима када су први пут замољени да размисле о томе како се осећају. Ако нису подстакнуте на овај начин, није примећена разлика између полова.

Када су истраживачи понудили учесницима новац да тачно закључе о туђим осећањима, емпатичка тачност се побољшала за оба пола. Учесници су лако научили да буду емпатични јер је постојала награда за то.

Сара Хоџис, психолог на Универзитету у Орегону и коауторка ове студије, сматра да жене могу показати побољшану емпатијску тачност не због урођене способности, већ зато што су више мотивисане друштвеним очекивањима да то чине.

Уместо да емпатију посматрамо као фиксну особину, требало би да је посматрамо као процес који се ослања на више извора информација, укључујући говор тела, говор, стереотипе, лична искуства и прошле интеракције, према Хоџисовој.

„Када су људи више мотивисани да знају шта неко мисли или осећа, они регрутују више извора за конструисање тога“, каже Хоџис.

Негативне последице емпатије

Оно о чему се мање говори, напомиње Хоџисова, јесте да емпатија није само вештина која нас мотивише на добро – она се може користити и за манипулацију другима или експлоатацију људи. „На пример, у преговорима, ако знате крајњи циљ друге особе, бољи сте преговарач.“

Али на крају крајева, последице очекивања везаних за емпатију и слично могу допринети неједнакости у друштву и имати страшне последице и за жене и за мушкарце.

Жене се сматрају мање склоним лидерском потенцијалу од мушкараца јер очекујемо да лидере видимо као оне који морају бити доминантни и асертивни, особине које се обично повезују са мушкошћу.

Али када је у питању усамљеност, жене ће пре потражити подршку од своје друштвене мреже него мушкарци. Социјална изолација је, напротив, познати фактор ризика за покушај самоубиства, чија је стопа много већа међу мушкарцима.

Очекивања се мењају упркос постојања стереотипа

Срећом, наратив о важности емоционалних вештина међу мушкарцима и женама се полако мења, укључујући важност емпатије и обавезе бриге о другима, према речима Нила Ханлона, социолога са Технолошког универзитета у Даблину у Ирској.

„Уопштено говорећи, мушкарци и дечаци су социјализовани да не виде бригу на начин на који је виде жене и девојчице, да то није део живота мушкарца. Они замишљају себе као очеве, али не очекују да ће бити у примарној позицији бриге“, објашњава проф. Ханлон.

Али друштво се већ мења како би отворило пут већем броју мушкараца да преузму одговорности бриге и буду емпатичнији. Мушкарци данас проводе више времена са децом него у прошлости и наводе да желе да проводе више времена са својом породицом (иако жене и даље обављају највећи део флексибилног рада и бриге о деци).

Рад који се обавља на преобликовању мушкараца као брижнијих и емпатичнијих отвориће врата новој врсти мушкости која би могла помоћи у спречавању усамљености, каже Ханлон – оној која наглашава међузависност и емпатију, а не аутономне, на моћ усмерене појединце.

„Постоји много истраживања која показују да је ово много боље. За мушкарце, жене и децу“, истиче проф. Ханлон.