Ефекат новог почетка – зашто новогодишње одлуке не трају и како то променити

Ипак, многи људи данас дочекују нову годину са мање ентузијазма него раније. Живимо у свету у којем се ментално благостање погоршава, нарочито међу младима, и у којем сама помисао на промену може деловати застрашујуће. Климатска анксиозност, политичка нестабилност и економска несигурност могу учинити да идеја почетка изнова изгледа нереално.

Истраживања такође показују да учестале или наметнуте промене могу довести до замора од промена. То је стање емоционалне исцрпљености које смањује спремност људи да се укључе у нове иницијативе, чак и када су представљене као позитивне. Уместо да обнављају наду, позиви на промене код таквих људи могу изазвати скептицизам, повлачење или незаинтересованост.

Наша способност да замишљамо будућност није неограничена. Студије о анксиозности и неизвесности доследно показују да се, када се људи осећају угрожено или без контроле, њихово размишљање усмерено ка будућности сужава. Уместо да замишљају читав низ могућности, људи се фокусирају на ризике, губитке и најгоре могуће сценарије.

Зато, ако вам је тешко да уведете промене, проблем није нужно у недостатку маште или наде. Могуће је да околности отежавају да нада и машта уопште дођу до изражаја.

Моје сопствено истраживање у ДЦУ Центру за студије могућности бави се оним што психолози називају размишљањем о могућностима. Реч је о томе како људи доживљавају оно што би могло бити другачије, како истражују алтернативе и колико се осећају способним да делују.

Студија из 2024. године показала је да ови елементи морају међусобно да се подржавају. Када људи могу да уоче прилике, али се не осећају способним да их искористе, или када су мотивисани, али не могу да замисле алтернативе, смислена промена постаје тешка.

Овај образац појавио се и у студији из децембра 2025. године, чији је аутор професор психологије на Универзитету у Даблину Влад Главеану, а која је укључивала наставнике у програму стручног усавршавања осмишљеном да подстакне размишљање о могућностима. Током истраживања, учесници су сазнали да ће се ускоро преселити у нову школску зграду, јер је постојећа школа требало да буде срушена.

Многи наставници пријавили су емоционални замор при помисли да ће морати да „почну испочетка“ још једном. Уместо узбуђења, доминантна реакција била је исцрпљеност и смањена мотивација.

Иако се овај пример односи на животну транзицију, а не на Нову годину, он помаже да се објасни зашто нови почеци данас могу деловати теже. Када људи осећају да је промена неправедна, лоше подржана и да би могла да им нанесе штету, мање је вероватно да ће је прихватити, а већа је вероватноћа да ће јој се супротставити. То може поткопати њихову способност да се укључе у нове могућности.

Нереални циљеви, контекст пресудан

То такође помаже да се објасни зашто се многе новогодишње одлуке не одрже – људи их често доживљавају као тест чисте снаге воље, али истраживања показују да трајна промена много више зависи од тога како су циљеви постављени, подржани и уклопљени у свакодневни живот.

Деценије истраживања о промени понашања показују да је мотивација обликована контекстом. Временски притисак, финансијски стрес, обавезе бриге о другима и институционална ограничења све то ограничава оно што људи реално могу да промене, без обзира на своје намере.

Уместо фокусирања на драматично „преобликовање себе“, можда је реалније запитати се које су мале промене могуће унутар ограничења у којима се налазите. Размишљање о могућностима не значи игнорисање граница нити претварање да ће се све побољшати. Оно подразумева учење како да се креативно ради са ограничењима, уместо против њих.

На пример, неко ко зна да има ограничено време и енергију могао би да постави одлуку попут: „Увешћу десетоминутну шетњу у своју дневну рутину, на пример после ручка или након одвођења деце у школу, и прилагођаваћу је сваке недеље у складу с оним што ми је заиста изводљиво.“

Такође је важно препознати да замишљање будућности не мора бити индивидуална активност. Истраживања о заједничком или колективном деловању показују да су људи успешнији у осмишљавању и одржавању промена када се одговорност дели у оквиру група, било у породицама, на радном месту или у заједницама. Заједничко разговарање о ограничењима и могућностима може проширити оно што делује достижно.

Примера ради, породица може донети заједничку одлуку да једе више домаће хране, уз поделу задатака тако да једна особа планира јеловник, друга кува одређеним вечерима, а деца помажу у припреми. На тај начин промена се носи и одржава заједнички, а не пада на једну особу.

На крају, нова година је снажан културни тренутак. Али у свету обликованом неизвесношћу и исцрпљеношћу, обнова вероватно неће доћи из притиска да „почнемо изнова“ или да се још више трудимо. Уместо тога, она може доћи из учења да другачије замишљамо – заједно са другима, унутар граница и на начине који омогућавају да позитивне, макар и мале, промене и даље делују могуће.