Зашто светски рекорди у спорту све теже „падају“ – математика и климатске промене можда нуде одговор

Уз грмљавину публике на Светском атлетском првенству у Токију, Арманд „Мондо“ Дуплантис појурио је низ залетиште са мотком у руци. Музика је достигла врхунац, аплауз је постао заглушујући. А онда је Дуплантис полетео.

Шведски атлетичар је прелетео конкуренцију у једној од најтехничкијих дисциплина атлетике – остваривши нови светски рекорд. Његов скок од 6,3 метра донео му је трећу узастопну титулу светског првака и, невероватно, његов 14. светски рекорд. У сваком смислу, он изнова и изнова подиже лествицу.

То је често случај у спорту. Побољшања у исхрани, техници или опреми могу донети изненадан талас светских рекорда, нарочито у техничким дисциплинама као што су скок с мотком и бициклизам, где мале промене праве велику разлику. Технолошки напредак у тркачким дисциплинама такође је у последњим годинама донео рушење рекорда.

Супротно томе, светски рекорд у мушком скоку у даљ оборен је само једном од 1968, када је Мајк Пауел скочио 8,95 метара на Светском првенству 1991, такође у Токију. Можда смо достигли „плафон“ у скоку у даљ – ситуацију у којој су даља побољшања немогућа и разлике у резултатима зависе од „среће“: ветра, сна претходне ноћи и слично.

Овакве ситуације називамо „стационарним“, у смислу да је општи тренд просечног понашања непромењен. У стационарном систему можемо се запитати колико често можемо очекивати да рекорди падну услед насумичних варијација. Један пример стационарног система за који имамо дугогодишња мерења јесу климатски подаци из прединдустријског периода.

Рекорди који падају као киша

Замислимо да истражујемо годишње количине падавина у различитим градовима широм света, при чему су укупне вредности независне и нема општег тренда у понашању климе. Прва година падавина је, по дефиницији, рекордна. Ако је количина падавина друге године независна, у половини градова она ће бити већа, а у половини мања. Дакле, након две године просечан број рекорда је један и по.

У трећој години нови рекорд може се поставити само ако количина пређе обе претходне. То се, у просеку, дешава у једној трећини градова. Тако да је после три године очекивани број рекорда један плус једна половина плус једна трећина. И тако редом. После 100 година, очекивани број рекорда је: 1 + 1/2 + 1/3 + ... + 1/100.

Овај низ познат је у математици као хармонијски низ, јер има везе са хармонијама у музици. Појављује се на разним местима – од тестирања отпорности у грађевинарству до логистике у ратним условима, од мешања шпила карата до броја налепница које треба купити да бисте попунили албум.

Иако додајемо све мање и мање вредности, збир хармонијског низа никада се не зауставља – он расте у недоглед. У математици кажемо да низ дивергира. То се слаже са нашим интуитивним схватањем о рекордима: чак и у стационарним системима, нови рекорди ће се појавити ако довољно дуго чекамо.

Међутим, раст је временом све спорији. То значи да се очекује све ређе рушење рекорда: два у прве четири године, па затим чекање од око седам година на следећи, па 20 година на наредни и још 52 за следећи. После једног века очекује се око пет рекорда укупно, а после хиљаду година тек седам.

И у стационарном систему рекорди ће падати, али све ређе. Обрнуто, можемо користити учесталост рушења рекорда као показатељ да ли је систем стационарни или не.

Деценије климатских података показују да се рекорди руше алармантном брзином, што сугерише да се наша клима брзо загрева и да више није стационарна због утицаја људских емисија гасова са ефектом стаклене баште.

Стопа рушења рекорда врућине опада много спорије него што се очекивало, а у последњих 15 година је чак почела да расте. Насупрот томе, рекорди хладноће падају много брже него што би у стационарној клими. Оба тренда снажно указују на загревање климе.

Научници користе однос између стварне и очекиване учесталости рушења рекорда – такозвани коефицијент рекорда – да би одредили степен климатских промена. У последњих 15 година тај коефицијент за хладне догађаје пао је испод 0,5, што значи да се рекорди хладноће руше упола ређе него што се очекивало.

Насупрот томе, до 2020. коефицијент за топлотне рекорде порастао је изнад четири, што значи да се руше четири пута чешће него у непромењивој клими. Према Светској метеоролошкој организацији, тај однос достигао је 6,2 у 2024, најтоплијој години икада измереној.

Шта то значи за спорт?

У атлетици обично немамо довољно података да бисмо знали да ли је неки спорт достигао стационарно стање. Неки истраживачи тврде да су подаци о врхунским спортским резултатима у тркачким и атлетским дисциплинама знак да смо на или близу врхунца људских могућности и да ће се рекорди сада рушити све ређе. Други тврде да људске перформансе још нису достигле свој максимум и да ће наставити да напредују.

Број рекорда које је Дуплантис оборио у последњим годинама сугерише да скок с мотком још није достигао стационарно стање. С друге стране, дуговечни рекорди указују да је скок у даљ можда већ стационарна дисциплина – или чак у назадовању.

Ипак, не треба доносити исувише снажне закључке само на основу недостатка рекорда у неком спорту. Рекорд у женском скоку у даљ стоји још дуже него у мушком – совјетска атлетичарка Галина Чистјакова скочила је 7,52 метра 1988. године. Савремени покушаји нису ни приближни том резултату.

У пливању је такође дошло до пада у броју рекорда након што је 2010. забрањена употреба полиуретанских „супер-одела“, која су смањивала отпор и повећавала пловност. Огроман број рекорда пао је 2008. и 2009. године, када су одела била дозвољена, а неки од њих и данас стоје. Да је стопа рушења рекорда поново почела да расте, сугерише да ће побољшања у техници и условима у базенима омогућити пливачима да наставе са напретком.

Понекад, међутим, све зависи од изузетних појединаца који померају границе спорта. Америчка пливачица Кејти Ледецки оборила је 16 светских рекорда током каријере, а почетком ове године поставила је нови рекорд у трци на 800 метара слободно. Са 14 светских рекорда, може се рећи да је Дуплантис још један спортиста који поставља нове стандарде.

Али после врућег и влажног Светског првенства у Токију 2025, председник Светске атлетике Себ Коу признао је да климатске промене могу натерати атлетику да преиспита традицију летњих такмичења. Вреди приметити да је Дуплантисов рекорд био једини оборен у Токију.

Са три четвртине атлетичара који пријављују да климатске промене и врућина негативно утичу на њихово здравље и перформансе, можемо открити да ће управо климатске промене утицати на стопу рушења атлетских рекорда.

У међувремену, требало би да ценимо оне светске рекорде који се ипак догоде – јер спортисти који их остваре успели су да победе све препреке и ураде нешто заиста посебно.