Тишина после неуспеха – парови без подршке након неуспеле вантелесне оплодње

О успешној ИВФ процедури је потребно причати, али мора се имати у виду да успешност није 100 одсто, већ свега око 30, напомиње гошћа Јутарњег програма, али оне жене и парове који нису са успехом завршили овај поступак дочекује само тишина и осећај да су препуштени сами себи.

„Коментари које смо добили од пацијената на резултате истраживања, говоре да се све своди на опште формалности након тога и чак и без икаквог контакта и без икаквог питања. Ако и постоји, то су формални одговори, формални мејлови, док паровима треба нешто сасвим друго, а то је како да наставимо даље, чак са неким јасним смерницама, које су то евентуално анализе или неке методе нове које би могле да их у следећем поступку доведу до успеха“, истиче Сандра Јовановић.

Психолошка подршка за жене и парове који покушавају да се остваре као родитељи у државним клиникама не постоји. Поједине приватне клинике нуде психолошку подршку, али она се додатно наплаћује, а уколико је бесплатна, углавном је крајње формална.

„Додатни проблем је и у томе да када се и нуди неки вид психолошке подршке, али уколико је она наметнута, парови се углавном затварају. Нико не воли да буде било како испитиван или притискан у току самог процеса. То треба да буде њихов избор, јер заиста неки људи, посебно мушкарци, не воле уопште да разговарају о томе“, додаје Јовановићева.

Поражавајући подаци

У оквиру истраживања које је спровео ИВФ центар, постављено је неколико кључних питања везаних за подршку коју су жене добијале након неуспешног покушаја вантелесне оплодње и шта им је највише сметало.

Од 108 испитаних жена, њих 97 клиника није контактирала након негативног резултата.

То практично значи, објашњава гошћа Јутарњег програма, да када се обави процедура, када се уради ембриотрансфер, пацијенти више немају контакт са клиником, чак и ако су позитивно завршили процедуру.

„А процес вантелесне оплодње се не завршава позитивном бетом, процес се завршава рођењем детета. А то су различите ситуације. Нажалост, често се дешавају биохемијске трудноће, спонтани побачај... Значи вантелесна оплодња није сигурност до живог, здравог рођења. Тако да, након тога су врло често жене препуштене у потпуности саме себи“, наглашава Јовановићева.

Од анкетираних жена, 91 одсто је навело да би им много значило да их је неко контактирао након неуспеха, чак и само ради подршке. Само две жене, односно 1,9 одсто имале су разговор са лекаром, а да то нису саме иницирале.

„За мене лично ово је фрапантно, зато што не могу да прихватим да толико мали број жена нема апсолутно никакав контакт. Не мора то да буде лекар који је водио процедуру, може то да буде и медицинско особље, медицинска сестра, може да буде психолог, неко ко ће им пружити неку реч и најважнија ствар, наредни кораци за даље. Људима је потребно да не остану у вакууму, него да имају идеју шта ће даље радити“, напомиње Сандра Јовановић.  

Што се тиче искустава оних који су процедуре радили на иностраним клиникама, бољи су само утолико што иностране клинике у жељи да придобију пацијенте за наредни поступак, они га контактирају да би се наставила процедура, док је у нашим клиникама лежернији систем посебно уколико се процедура финансира из средстава Фонда здравственог осигурања.

Неплодност није само медицинска тема

За многе је ситуација када сазнају да имају проблем са неплодношћу готово једнако као да су добили дијагнозу канцера, истиче гошћа Јутарњег програма.

„Неплодност је тешка, дубока тема која никако није само медицинска. И већ носи много бола, много туге и заиста им треба једна огромна подршка од првог контакта па до, нажалост, и тог неуспешног покушаја.“

Такође, породица и пријатељи би требало да имају у виду да не постављају погрешна питања, као што су: „Кад ћете ви, шта чекате?“ „Само се опустите, доћи ће то само од себе.“ „Да ли сте били код тог и тог лекара, треба тамо да одете?“ „Зашто не усвојите дете једноставно?“

„Треба заиста водити рачуна кад су у питању такви коментари и савети. Немојте уопште ни сумњати да људи који пролазе кроз процедуру вантелесне оплодње нису размишљали о усвајању. Значи свако је о томе размишљао и није потребно да сад нека особа коју смо срели да нам тако нешто каже. Основна подршка је да будете ту, да пустите људе да причају. Јер они немају саговорнике који ће их слушати, бар довољно активно слушање је нешто што заиста недостаје“, објашњава Сандра Јовановић, која је и сама прошла 14 процедура вантелесне оплодње и на крају добила ћеркицу после много мука.

„Ником није пријатно да мора да пролази кроз хормонску стимулацију, ултразвукове, различита праћења и тако даље. Неизвесност да ли сте добили јајне ћелије, да ли сте имали довољно сперматозоида, оплодњу, колико је добијено ембриона, свега тога.

Већ самим тим што улазите у све, то је један довољно стрес. Тако да не можете у овој ситуацији стрес да елиминишете никако, јер колико год вам неко прича – опустите се, вама је сваки дан неизвесан шта ће се сутра десити.“

На крају, када дође до ембриотрансфера, долази до једног периода опуштања јер жена зна да је завршила све што је било до ње, али тада у ствари почиње највећи стрес, да ли ће све то што је урађено, све што је уложено, све што је преживљено, коначно успети.

„У том периоду чекања тих 12 дана како се приближава тај 12.1 бета ХЦГ просто жене су под највећим стресом, рекла бих и највећи број жена нас контактира у суштини овог тренутка кад добију негативан резултат.“

Мора се признати да је у последњих десетак година држава урадила пуно тога и да заиста постоји добра воља да се помогне. Али још увек тај недостатак психолошке подршке није довољно препознат као проблем, и да оног тренутка кад се буде схватило колико може таква врста подршке да донесе и повећању самог успеха и уопште већем броју процеса и већем броју на крају крајева рођене деце, онда ће бити остварен велики искорак, закључује на крају гостовања Сандра Јовановић из удружења пацијената ИВФ центар, у Јутарњем програму.