Како осећај глади утиче на наш имунитет

У недавној студији на мишевима, Ђузепе Д'Агостино, виши предавач на Одељењу за дијабетес, ендокринологију и гастроентерологију и Џао Пауло Албукерки, истраживач из области физиологије и метаболизма са Универзитета у Манчестеру, открили су да осећај глади може променити број имуних ћелија у крви, чак и кад животиње нису биле у режиму минималног давања хранљивих намирница. Ово показује да чак и мождана интерпретација глади може обликовати како се имунолошки систем прилагођава.

Њихово ново истраживање објављено у Science Immunology доводи у питање дугогодишњу идеју да се имунитет обликује првенствено стварним, физичким променама у исхрани, као што су промене шећера у крви или ниво хранљивих материја. Уместо тога, показује да сама перцепција (оно што мозак „мисли" да се дешава) може да преобликује имунитет.

„Фокусирали смо се на две врсте високо специјализованих можданих ћелија (AgRP неурони и POMC неурони) које осећају енергетски статус тела и стварају осећај глади и ситости као одговор. AgRP неурони промовишу глад када је енергија ниска, док POMC неурони сигнализирају ситост након јела.

Користећи генетске алате, вештачки смо активирали неуроне глади код мишева који су већ појели доста хране. Активирање ове мале, али моћне групе можданих ћелија изазвало је интензивну жељу за тражењем хране код мишева. Овај налаз се заснива на ономе што је показало више претходних студија”, објашњавају научници.

Међутим, на њихово изненађење, ово „синтетичко” стање глади такође је довело до значајног пада специфичних имуних ћелија у крви, званих моноцити. Ове ћелије су део прве линије одбране имуног система и играју кључну улогу у регулисању упалних процеса.

Наши експерименти су нам показали да је перцепција мозга – да смо гладни или сити, сама по себи довољна да утиче на број имуних ћелија у крви, закључили су истраживачи.

Да би боље разумели како функционише веза између мозга и имуног система, анализирали су како мозак комуницира са јетром. Овај орган је важан за детекцију нивоа енергије у телу. Истраживања су такође показала да јетра комуницира са коштаном сржи – меким ткивом унутар костију где се стварају крв и имуне ћелије.

„Пронашли смо директну везу између осећаја глади и јетре преко симпатичког нервног система, који игра широку улогу у регулисању функција попут откуцаја срца, протока крви и начина на који органи реагују на стрес и енергетске потребе“, кажу аутори студије.

Налази даље сугеришу да мозак може утицати на то како јетра тумачи енергетски статус тела; суштински „убеђујући га” да је ниво енергије у телу низак, чак и када су стварни нивои хранљивих материја нормални. Ово је, заузврат, довело до пада хемикалије зване CCL2, а мање CCL2 значи и мање моноцита који циркулишу кроз крв.

„Такође смо приметили да сигнали глади код мишева изазивају ослобађање хормона стреса који се зове кортикостерон (слично кортизолу код људи). Овај хормон сам по себи није имао велики утицај на број имуних ћелија, барем не на нивоима који би се обично ослобађали током поста”, кажу научници и додају: „Обично су потребни много виши нивои хормона стреса да би директно утицали на имуни систем. Али у овом случају, скромни пораст кортикостерона је више деловао као појачивач. Иако није било довољно да само по себи покрене имунолошке промене, било је кључно за омогућавање одговора у комбинацији са сигналима који долазе из мозга”.

Све наведено даље илуструје како су систем стреса и имунолошке промене у телу прилагодљиви, и како се прилагођавају у зависности од природе и интензитета стресног догађаја.

Фина прилагођавања за могуће несташице

„Иако то нисмо формално тестирали, мислимо да је једна могућност да је овај сложени, вишеоргански комуникациони систем еволуирао како би помогао телу да предвиди и одговори на потенцијалне несташице. Финим подешавањем употребе енергије и имунолошке спремности на основу уочених потреба, мозак би био у стању да координира ефикасан одговор целог тела пре него што почне права криза”, тврде научници са Универзитета у Манчестеру.

Ако мозак осети да би храна могла бити ограничена (на пример, тумачењем еколошких знакова који су претходно били повезани са недостатком хране), он може превентивно деловати како би сачувао енергију и унапредио функцију имунитета.

У случају да се ови налази потврде код људи, такви подаци би у будућности могли имати импликације у стварном свету за болести код којих имуни систем постаје преактиван – као што су кардиоваскуларне болести, мултипла склероза и синдром исцрпљивања код пацијената са раком.

Ово је од даљег значаја за метаболичке поремећаје и поремећаје у исхрани, као што су гојазност или анорексија. Не само да су ти поремећаји често праћени хроничном упалом или компликацијама у вези са имунитетом, они такође могу променити начин на који се глад и ситост детектују у мозгу.

Ако је мозак у стању да помогне у подизању или смањењу имунолошког система, можда ће бити могуће развити нове приступе усмерене на мозак да би се помогло тренутним имуно-модулаторним терапијама.

„Потребно нам је више студија које истражују како овај механизам функционише код људи. Те студије би се могле показати као изазовне, јер још увек није могуће селективно активирати специфичне неуроне у људском мозгу са истом прецизношћу као у експерименталним моделима”, слажу се научници.