Проф. Петровић: Мобилни телефон је јако користан, али за децу може бити и опасан по живот

У свега два дана, у Ужицу и Београду, догодиле су се две несреће, и у оба случаја дечаци су угрозили свој живот због, како се сумња, изазова са друштвених мрежа. Зашто деца ризикују свој живот у таквим опасним вратоломијама, какве садржаје прате, ко их креира, утиче ли агресиван садржај на пораст насиља међу децом, за Дневник је говорио социолог проф. др Далибор Петровић.

Изазови брзином светлости обилазе свет, не заобилазећи нашу земљу. У претходним недељама имали смо од такмичења да се једе што више љутог чипса, до тога да се различите таблете гутају у различитим комбинацијама и тако даље.

Претходног викенда догодиле су се две несреће, сумња се да узрок био доказивање другарима на Тик-току да тако нешто може да се изведе. Можемо ли на почетку да разумемо зашто су деца склона да популаризују овакву врсту садржаје?

– Пре свега треба рећи да у једној фази сазревања у којој млади људи покушавају да изграде некакву позицију у друштву они просто се суочавају с једном видом доказивања да су по нечему, да кажем, довољно храбри или довољно посебни и то су неке врсте иницијација које су постојале од племена до данас.

Оно о чему ми данас говоримо, да ли су заправо такви видови понашања нагло подстакнути и да ли млади људи више долазе пред изазове које не могу да разумеју или не могу да се на прави начин односе према њима. Према томе у једном медијском свету где је заправо важно створити некакву слику себе и ту слику за разлику од некадашњег друштва не види само екипа од ваших пет или десет другара она постаје медијска слика, заправо она онда подиже и стандарде тога шта и како треба урадити.

У мору младих људи који сада врше различите изазове померају се границе тога шта ће заправо на неки начин побудити пажњу ваших другара. Као и у ријалити емисијама које смо гледали, прво смо имали оне наивне емисије где су се неки људи можда тек заљубљивали, а на крају смо дошли до вулгарних, порнографских израза и понашања, тако сада и овде се заправо те границе померају у циљу доказивања.

Али зашто? Имамо ситуацију да децу учимо да не прелазе улицу ван пешачког прелаза јер је опасно. Постоје друге опасности које су биле пре друштвених мрежа, али деца савладавају да то јесте опасно и то не раде. Због чега је у овој ситуацији теже да то схвате да управо такви изазови могу да имају озбиљне последице?

– Зато што у сваком друштву имате норме и имате померање норми. И с једне стране је нормално да се норме преиспитују. Да се норме не преиспитују и границе не преиспитују, друштво данас би изгледало као друштво од пре 200 или 500 година.

Сви смо ми сведоци колико су се оквири оног што је нормално, тј. норме и вредности промениле само у 30, 40, 50 година. Е, сада се то дешава и на једном медијском плану који заправо постаје сврха сама себи.

Некада померање норми је друштвено функционално. Просто да жене имају бољи положај у друштву него што су некада имале и ту нико неће спорити шта је сврха тога. Али овде сврха заправо није некакав нови систем вредности у коме ће сада млади људи показати да су они на неки начин способнији него што су претходници били, већ је више идеја стварања некакве медијске слике.

Просто као када снимате филм или као када покушате да будете популарни. То је она прича, популарност за рад популарности. У мору младих људи који раде ствари да би били популарни за рад популарности, ти захтеви за оним што ће вас избацити у први план постају све екстремнији и екстремнији.

И на крају ми долазимо до ситуације да млади људи озбиљно угрожавају свој живот, не би привукли некакву пажњу, некакве лајкове, не би ли друштво рекло да је посебан. Да је посебан зато што се уопште не боји, зато што ризикује и тако даље. И такве вредности су дефинитивно нешто што се шири целим светом.

У претходном периоду смо имали и тужбе родитеља чије су деца настрадала управо због изазова или садржаја које су пратиле на тим друштвеним мрежама. Исто тако смо чули и од директора компаније, конкретно Тик-ток, да он своје деци не дозвољава да имају налоге на тим платформама. Како треба да разумемо онда ту његову одлуку?

– Да, ту сада постоји и дилема како тумачимо неке ствари. Ми знамо да у Кини оригинални Тик-ток, који се другачије зове, има некакве другачије стандарде и ти стандарди заправо у великој мери подлежу ономе што су друштвени стандарди. С једне стране имамо регулаторне стандарде, то је оно што су прописи некаве државе, али имамо и оно што је у једном друштву промовисано као пожељан или непожељан модел понашања.

У неким друштвима заправо деца се много касније сусрећу са мобилним телефонима, у школама им се забрањује да се користе мобилни телефон и просто је однос на употреби мобилних телефона рефлексивнији. У друштвима као што је наше, нажалост, не постоји нешто што би звали култура отпора мобилним телефонима када је реч о јако малој деци. Просто код нас деца у најранијем узрасту добију мобилне телефоне.

Када кажете нажалост, мислите ли да је забрана решења?

– Решење је, употребио сам израз рефлексивно, можда неће бити разумљиво, али промишљено. То значи, никако се не треба одрицати дигиталних технологија. Не треба детету, ако сви његови другари користе друштвене мреже, рећи, е, ти нећеш. То је ризично, то је екстремно понашање, зато што може да доведе то дете у неку врсту искључености.

Али, с друге стране, одлагање употребе мобилног телефона до некаквог школског узраста, јер нема заиста никакве потребе да деца у предшколском или раним узрастима користе ове технологије.

И, с друге стране, промишљено коришћење ових технологија, где родитељи имају низ апликација којима могу да виде и које време проводе деца и које апликације користе и тако даље. То је рефлексивно.

Значи, родитељи су ти који би требало да штите децу од садржај који се тамо емитује?

– Институције државе, које ће такође реаговати када се десе одређени случајеви. Родитељи као непосредни људи који имају увиду стање како деца користе телефоне. Заједница као таква, мислим, на школу, мислим, на околину. Ми, као медији, као стручњаци, просто треба да стварамо једну врсту слике, да имамо једну моћну технологију, да живимо у једном друштву које иде технолошким путем и технолошким развојем, али као што нећете да дате дâ управља авионом неком ко није на неки начин обучен или аутомобилом, па чак ни бициклом. Исто тако и мобилни телефон, он је јако користан, али за малу децу на више нивоу он може бити чак и опасан по животу.

Да закључимо, уз ангажовање свих нас би требало да то питање буде под контролом, а да забрана буде нека крајња инстанца?

– Морамо да разумемо да се простор за друштвеност проширио и да је он отишао у виртуелно. Искључивање деце из виртуелног, ако је то појединачан случај, може имати више штете него користи за то дете. То родитељи морају да разумеју. Али с друге стране они морају да буду у току, просто морају да прате, да разумеју и да се консултују са свим оним инстанцама са којима могу да се консултују.

четвртак, 20. јун 2024.
33° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије