Како то да странци прво науче псовку на српском

Изабрали смо најлепшу и најружнију српску реч и та најружнија није псовка. Зашто нам је некада симпатично када неко опсује, а некада се згрозимо?

У жару борбе, кад им не иде, кад губе, спортистима је издувни вентил најчешће псовка. Некад их чујемо, углавном читамо са усана. Исто важи и за саобраћај.

Од семена и племена, преко уже и шире фамилије, па до Сунца и миша – псовке су понекад маштовите, а некад говоре и о структури личности.

Лингвисти кажу да је српски језик изузетно богат псовкама у односу на друге словенске језике. Углавном су увредљиве, њима се исказују емоције, а неке имају везе и са клетвама.

„Tе речи типа Сунце, мајка, дете, син, сестра и слично, припадају такође врло старој лексици, а с друге стране те су нам речи веома важне у животу. Pсовке имају везе и са клетвама, са заклетвама, са мистичним обредним радњама и припадају ритуалним обредима и користили су се што у неким аграрним обредима, што у неким породичним. Zато се јављају речи које су нама најбитније – земља, мајка, Сунце и које су извор живота и везане су са тим циклусом. И знате, када псујете неког ви желите да га вратите у његову дубоку прошлост, односно на време када се није ни родио“, објашњава проф. др Марина Николић са Института за српски језик САНУ.

Међу најстаријим псовкама у српском језику је „Сунце ти калајсано", а једна од најстаријих заблуда јесте да псују само необразовани и некултурни. То раде сви, али зашто?

Психолози кажу – ако повремено псујемо, то се може окарактерисати као емоционално пражњење, али уколико су псовке већи део свакодневног вокабулара, то је безобразлук и говори о структури личности, којој је циљ да повреди друге.

„Ми не знамо или можда не размишљамо о томе кад псујемо шта говоримо ономе другоме – да ли га повређујемо, шта му изговарамо. Да оно што другом изговарамо је простор ризика да направите конфликт, да дође до агресивнијег чина, да неког повредите, да прекинете комуникацију са неким“, напомиње Марина Пауновић, психотерапеут.

Од малена нас уче да фина и добра деца не псују. Али како одрастамо, то ипак постаје саставни део језика. Културолошки гледано, у нашем друштву мушкарци се охрабрују да псују, а сматра се да женама псовање не приличи. Као народ смо динамични и темпераментни, па зато чешће псујемо, кажу психолози.