Драган чува тајну грнчарског заната и чека наследника да му пренесе знање

Пирот је некада био центар грнчарске производње на Балкану из које су се предмети од глине продавали широм Европе. Данас се овим занатом баве само ретки следбеници пиротске традиције, који своје производе представљају углавном на сајмовима и вашарима.

Традицију најбољих мајстора грнчарског заната већ три деценије чува Драган Антић из Малог Суводола код Пирота. Не зна колико је до сада глине премесио и предмета направио, али је точак заволео при првом сусрету - иако је каже поступак израде пиротске грнчарије спор и захтеван.

„Специфична је зато што се ради из једног дела. Не лепи се, не саставља се од више делова. Глину налазим на Старој планини, из нашег пиротског краја. Ми имамо добру глину за ово посуђе. За ово посуђе се користи посна глина која трпи температуру,да може у тим посудама да се кува“, објашњава Драган Антић, грнчар из Малог Суводола код Пирота.

„Ја нисам укључена у цео процес као супруг, али оне финалне радове на крају, то му помажем“, каже Марина Антић.

Драган је поносни чувар овог заната и од њега може да се живи, али упркос томе, млади неће у грнчаре.

„Нико није дошао да ме пита да учи тај занат. Не знам зашто, али не знају шта пропуштају. Ово је по мени најбољи занат“, сматра Драган.

А тестије, ђувечаре и још седамдесетак предмета од глине, правили су Пироћанци још у средњем веку, а занат је био најразвијенији у другој половини 19. и почетком 20.века, када је у граду и околини радило преко 120 мајстора. Више хиљада грнчарских предмета чува се у Музеју „Понишавља“.

„Наш најстарији предмет јесте свакако ђугун – посуда за вино која је припадала самом Малом Ристи, односно то је посуда с почетка 19. века. У нашој збирци имамо и 'стовну варалицу' која је посебна пошто се она не испуњава водом одозго као остале стовне, већ одоздо. Чак и у томе се види мајсторлук овдашњигх грнчара“, наводи Александар Репеџић, етнолог у Музеју Понишавља.

Пирот је некада био центар грнчарске производње, сада тек неколико мајстора чува традицију. Да не би нестао, намера стручњака је да овај занат добије заслужено место на Националној листи нематеријалног културног наслеђа.