Коме су се клањали стари Словени, шта је крио храст и зашто је кум био „бог“ на земљи

О вилама, патуљцима и змајевима читамо у бајкама али не и о Перуну, Виду, Весни, боговима којима су се клањали стари Словени.

„У словенској митологији дуго се веровало да је немогуће конструисати словенски пантеон јер има премного богова, јер свако место има свог бога. То је у неку руку тачно, али најбоље ћу објаснити ако будем поредио са данашњом славом. Свака породица има своју славу иако то не значи да не поштује остале свеце. Имамо 11 мушких богова, три богиње и једно врховно божанство, које ословљавамо као мушко, али то је заправо бестелесни бог, то је божанство које спава и које сања овај свет и у његовом сну сви живимо и у његовом буђењу настаће крај света“, објашњава аутор књиге Словенска митологија Ненад Гајић.

Већина храмова су заправо били храмови у природи, значи то су били у светим гајевима, светим шумама обично око неког великог вековног храста.

Храст, први храм наших предака, свето место око ког су се одигравали ритуали. Дрво посвећено словенском богу Перуну громовнику. Да се у шупљини дебелог храста скрива увек оно што највише желимо позната је легенда.

Данас за један од најсветијих хришћанских празника – Бадње вече, ложи се млада храстова грана, сведочанство да се поштовање овог дрвета задржало до данашњих дана.

„Сви ти обреди везани за три кључна датума, рођење, венчање и смрт, то су три битна у тим обичајима и обредима датума сви су и оно што ми данас радимо све има корене, вековима старе у словенској митологији. Зашто се млада преноси преко прага, зато што се сматрало да су се под прагом некада сахрањивали преци и генерално се сматрало да је то место у којима њихове душе обитавају да би помагале кући“, истиче Гајић.

Кум је у време старих Словена био поштован скоро па као бог на земљи. По рођењу би кум новорођенчадима дао име, које је чувао као тајну. Црвени конац је чувао вернике од урока и магија, а и прича о сахрани, поред софре, има порекло у словенској митологији.

Када погребна поворка испраћа покојника она стаје на сваком раскршћу. Једна од неписаних правила је да се не осврћу на раскршћу. Зато што је раскршће место спајања светова. Зашто се носи црнина, зашто неки мушкарци пуштају браду, зашто се са сахране враћа другим путем од оног где је стигао, то је све начин да се завара траг покојнику, јер постоји опасност вековна у свести наших предака, да се покојник повампири“, наводи аутор књиге Словенска митологија.

Као и свим народима, векови су нам мењали начин живота. Међутим, обичаји су опстајали или делимично мењали наличје. Попут свете животиње наших предака – вука – који длаку мења, али ћуд никада.