Миливој Мишко Павловић: Више учимо на неуспесима и грешкама него на победама

Одрастање и формирање професора Миловоја Мишка Павловића обележили су уметничко окружење, франкофони утицаји, али утицај телевизије. Поред уметности, одабрао је и педагошки рад.

У каквој сте породици одрастали?

– Дакле, традиционална, патријархална породица која је уважавала неке вечне вредности, етичност се просто подразумевала у самом васпитању. У сваком сегменту одрастања родитељи су били ту уз нас.

Мој отац је сликар и делимично је он био тај који је утицао на одабир мог занимања и занимања мог брата, тако да смо у ствари били једна породица која се ни по чему другом не разликује од других срећних породица, како би то један писац умео да каже.

 Међутим и поред тога ми смо имали неке своје специфичности и сама чињеница да нас је тројица уметника већ је по себи једна врста династије уметничке која сада има један обиман опус, обимну заоставштину у ликовним радовима и то сада већ постаје бројчано неподношљиво зато што смо сва тројица били врло продуктивни.

Моја мајка је била професор француског, те је и она делимично утицала, да се та франкофонија настави, управо боравком у Француској, школовањем, затим мојим одабиром да живим тамо 12 година и тако даље. Значи и мајка и отац су утицали у великој мери на наше васпитање.

Ту је наравно био и контекст очеве фамилије – морам да кажем да је мој деда, такође, био професор језика, односно, слависта, али је и он донекле био франкофон, тако да су у ствари ти породични сегменти који су се од раног 20. па све до раног 21. века, преносили са колена на колено, су франкофонија ево већ четврто колено у нашој породици.

Kоји члан породице је највише утицао на Ваш избор професије и да ли сте у томе имали подршку породице?

– Отац је у великој мери утицао на нас. Међутим, ту је био утицај, такође, нашег кућног љубимца – телевизора. Ја сам преко телевизора схватио и одлучио да променим професију са 12 година. До 12. године сам хтео да будем каубој и да студирам каубојство.

Међутим, онда сам на телевизији видео емисију из пољопривреде недељом и схватио сам да би био каубој да морам да студирам сточарство на Пољопривредном факултету. То је већ било мање забавно. То је била друга одлука. Са друге стране интелектуална средина којој смо припадали и брат и ја се некако наставила кроз наше образовање, васпитање, али исто тако рекао бих кроз наставак бављења послом мога оца.

Јер ја сам сада у истој ситуацији као и он пре 30-40 година, да предајем на Факултету ликовних уметности, да се истовремено бавим и студентима и сопственим креативним радом и то ме заправо чини врло срећним зато што у педагошком раду налазим изузетну надахнутост, јер сваки нови студент је нови изазов, нови приступ, нови задатак да се ви прилагодите једном младом човеку који сада тражи себе.

Kоје су универзалне вредности неговане у Вашој породици?

– Да се опходимо свима са подједнаком пажњом и уважавањем, мислим да је то јако важно. Није битно ко је особа, да ли је позната, непозната, да ли припада племству или плебсу. Важан је човек.

Мислим да то покушавам и својој деци да пренесем, а са друге стране покушавам да им предочим да ништа није страшно, да је неуспех јако добар, ако умете да га искористите, јер ми више учимо на неуспесима и грешкама, него на победама. Победа је у ствари врх једног брега, а све оно испод мора је неуспех који вас је издигао изнад површине. Мислим да је то суштина која треба и младима да се пренесе.