Звездарски берберин, добра брада за још боље самопоуздање
У Србији су некада занатлије биле веома цењене. Занат се преносио с генерације на генерацију, а бројни шегрти стицали су знање и вештине искусних мајстора. Иако је занатлија све мање, постоје они који одолевају савременом добу. Један од таквих занатлија је и београдски берберин, поред чије радње ретко ко не застане и не сврати.
Не постоји пролазник који не застане пред тим локалом на Звездари. Необичан излог, а још необичнији амбијент разлог су што је ова берберница увек пуна људи. Владимир је трећа генерација своје породице која се бави овим занатом.
„У то време, када ме је деда учио, ја сам мислио да ће то бити потпуно бесмислено, зашто бих ја то учио, више нико не ради бритвом. Постојао је један период, пре неких рецимо 15 година, када људи уопште нису радили браде, међутим, последњих, рецимо, пет-шест година то се на велика врата враћа на светско, али и на наше тржиште“, наводи власник бербернице Владимир Крстановић.
Већ три године има локал. Спонатно је, каже, на путовањима куповао предмете који су у њему будили емоцију. Долазе углавом мушкарци, али воли, каже, када сврати и понека жена.
„Место за мушкарце где они дођу, опусте се, изађу сређени, са вишком самопоуздања. Често ту покрећемо наше приче, мушке наравно. Постоје неке бербернице где је забрањен улаз женама. Ми, међутим, немамо ништа против, чак и волимо, јер жене више примећују детаље“, наводи Крстановић.
„Супер је атмосфера, па сада породично и син и ја долазимо једном или двапут месечно“, каже муштерија Предраг Богосав.
„Пре свега, живим овде у крају и сваки дан пролазим Улицом Милана Ракића. Привукло ми је пажњу, али нисам свраћао првих годину и по дана, желео сам да останем веран свом тадашњем фризеру и онда сам одједном почео да свраћам код Влајка, како га ја зовем, приметио сам његову сјајну енергију и осећај за стил“, истиче још једна задовољна муштерија Димитрије Муњић.
Владимир је био и на Светском првенсту у Паризу, а следеће године иде у Мадрид. И даље похађа бројне обуке и радионице, а највише воли „Берберске дане“, на којима се окупљају бербери из целог региона како би разменили искуства, знање и идеје.
„Пре свега љубав, да просто волите то што радите. Да сте естета, да имате око за детаље“, наводи Крстановић.
Прва берберница у Београду настала је 1819. године, а основао ју је Нићифор Нинковић, лични лекар кнеза Милоша Обреновића. Симбол бербернице је плаво-црвено-бела шипка. Плава и црвена боја су симболизовале вене и крв, а бела завоје којима су се пацијенти након интервенције превијали.
Коментари