Шарпланинац – велик, јак и одан, а Срђан је један од ретких узгајивача

Генерације Срђанове породице су на Шар-планини, на Косову и Метохији, имали ове псе. Чували су им стоку и имање од вукова и шакала. И он је наставио традицију.

„Ја сам од малих ногу био са псима. Мој отац, мој деда, мој прадеда, сви су они доле на Косову чували стоку, овце. Тако да сам ја одрастао на Шар-планини. Када смо се преселили овде у Ниш, ја сам неке пренео, неке купио, неке добио на поклон, али битно је да сам наставио традицију тих старих, изворних, радних шарпланинаца“, каже Срђан Петровић.

Љубав према овим псима пренео му је отац, а Срђан ће, каже, свом сину.

„Памтим од своје десете или једанаесте године, да смо имали шарпланинце, а пре тога, причали су ми моји, постојали су неки које су звали четворооки. Ја не памтим, зашто. Био сам мали. Ја памтим само ове црне који су данас најтраженији“, каже Срђанов отац Момчило Петровић.

„Ово је мој омиљени пас. Играм се са њим, трчимо заједно“, прича Алексеј Петровић, Срђанов син.

Постоје бели, тиграсти, жути, такозвани карабаши. Најбитнији су, каже Срђан, конституција тела и карактер.

„Сам шарпланинац је пас са преко 70 центиметара, говорим о изворној раси, и са том снагом и конституцијом, и тежином од 60 килограма, може да се супростави вуку“, каже Срђан.

Шарпланинце, углавном, купују људи који имају стоку или они који желе да, на неки начин, сачувају ову изворну расу. Први пут је регистрован још 1939. године у Међународној кинолошкој организацији, под именом илирски овчар, да би 18 година касније, добио назив југословенски овчарски пас – шарпланинац.