Зашто су атомске бомбе урезале сабласне сенке људи на тротоарима Хирошиме и Нагасакија

Црне сенке људи и предмета, попут бицикала, пронађене су разбацане по тротоарима и зградама Хирошиме и Нагасакија, након атомских експлозија детонираних 6. и 9. августа 1945. године.

Тешко је појмити да су те сенке вероватно представљале последње тренутке тих људи, слично као што су пепељасте форме жртава вулкана сачуване у Помпеји. Али како су те сенке настале?

Према речима др Мајкла Хартшорна, почасног члана Управног одбора Националног музеја нуклеарне науке и историје у Албукеркију, Нови Мексико, и професора емеритуса радиологије на Медицинском факултету Универзитета Новог Мексика, када је свака бомба експлодирала, интензивна светлост и топлота шириле су се из тачке имплозије.

Људи и предмети на њеном путу апсорбовали су светлост и енергију, тиме заштитивши објекте иза себе. Околна светлост избелела је бетон или камен око „сенке“.

Другим речима, те језиве сенке су заправо приказ како је изгледала површина пре експлозије – али је остатак површине избледео, чинећи необележено подручје тамнијим у односу на околину.

Енергија деловањем фисије

Интензивна енергија ослобођена током атомске експлозије резултат је нуклеарне фисије, односно цепања атома. Према подацима Фондације за нуклеарно наслеђе, фисија се дешава када неутрон погоди језгро тешког атома, попут изотопа уранијума-235 или плутонијума-239 (изотоп је варијанта елемента са различитим бројем неутрона у језгру).

Том приликом се језгро распада, ослобађајући велику количину енергије. Тај почетни судар покреће ланчану реакцију која траје све док се не потроши сав почетни фисиони материјал.

„Ланчана реакција се одвија експоненцијалним растом који траје отприлике милисекунду. Током тог кратког периода подели се око билион билиона атома, пре него што се реакција заустави“, рекао је Алекс Велерштајн, ванредни професор студија науке и технологије на Институту за технологију Стивенс у Њу Џерзију.

Атомске бомбе употребљене 1945. године биле су засноване на уранијуму-235 и плутонијуму-239 и ослободиле су огромну количину топлоте и краткоталасног гама зрачења.

Енергија се креће у облику фотонских таласа различитих дужина – од дугих, попут радио таласа, до кратких, попут рендгенских и гама зрака. Између тих таласа налазе се видљиве таласне дужине које наше очи препознају као боје.

Међутим, за разлику од енергије са дужим таласима, гама зрачење је разорно за људски организам, јер може да продре кроз одећу и кожу, изазивајући јонизацију – губитак електрона – што оштећује ткива и ДНК, наводи Универзитет Колумбија.

Гама зрачење које су ослободиле атомске бомбе такође се ширило као топлотна енергија која је могла достићи више од 5.000 степени Целзијуса. Када би та енергија погодила предмет, попут човека или бицикла, била би апсорбована, штитећи објекте иза и изазивајући ефекат избељивања површине око сенке.

У ствари, у почетку је вероватно постојало много више сенки, али „већину је уништио накнадни ударни талас и топлота“, рекао је Хартшорн за Лајв сајенс (Live Science).

Дебељко и Малиша

Шестог августа 1945. године, атомска бомба надимка Малиша детонирана је на висини од 580 метара изнад Хирошиме, седмог по величини града у Јапану. Према подацима Светске нуклеарне асоцијације, експлозија је била једнака силини детонације 16.000 тона ТНТ-а и произвела је талас топлотне енергије који се проширио преко града.

Тај талас је сравнио 13 квадратних километара града. Скоро четвртина становништва Хирошиме страдала је одмах. Још четвртина умрла је у месецима након тога због радијационог тровања и рака.

Три дана касније, Сједињене Државе бациле су другу атомску бомбу, надимка Дебељко, на град Нагасаки, око 300 километара североисточно од Хирошиме. Бомба на бази плутонијума-239 изазвала је експлозију снаге 21.000 тона ТНТ-а, што је довело до сличног разарања и страдања.

Цар Хирохито објавио је капитулацију Јапана 15. августа, а формални документ потписан је 2. септембра 1945. године, чиме је окончан рат у Пацифику и званично завршен Други светски рат.

Сећање

САД су одабрале Хирошиму и Нагасаки за циљ током рата због њиховог војног значаја, али и зато што су до тада били углавном поштеђени претходних ваздушних напада — што је омогућило јасно мерење ефеката атомских бомби, према подацима сајта Atomic Archive.

С временом, дугорочне последице зрачења које је ослобођено тим нападима отвориле су многа етичка и научна питања.

Многе од сенки угравираних у камен нестале су услед временских услова, кише и ветра. Неке од тих нуклеарних сенки уклоњене су и сачуване у Музеју мира у Хирошими, као опомена будућим генерацијама.

„Мислим да је веома важно имати на уму последице употребе нуклеарног оружја“, рекао је Велерштајн за Лајв сајенс.