Вуна, хеклица и машта је све што је потребно за чаробне дечје играчке

Од малих ногу игла и конац били су њене играчке, а данас студенткиња Драгана Kовачић захваљујући њима ствара необичне играчке.

„Почела сам да се бавим тиме негде почетком 2017. године. Нашла сам ту технику амигуруми на интернету, то је јапанска техника. У суштини то је хеклање пуњених играчака, ништа специјално, то је хеклање, само се праве играчке“, објашњава Драгана.

У овај уметнички свет увела ју је бака која је и главни кривац што се Драгана заљубила у хеклање.

„Само када су неки свеци, ја је подсетим да не ради јер је велики светац, али она то воли. Ја сам је учила како да држи хеклицу, како да прави ово све, док није сама скопчала и сада све сама ради. А сад бака више и не показује ништа“, прича бака Радојка Ковачић.

Kада је упознају, многи посумњају да Драгана заиста ствара плишане меде, слончиће или жирафе.

„Сви који ме виде питају да ли ја то сварно правим или неко други. Ја играчке правим од вуница разних, али у суштини може било која, правим и од плишаних и од обичних вуница, и од меканих, све зависи како ко тражи“, напомиње Драгана.

Уз бакине савете следи и оне на интернету где проналази инспирацију за моделе и уједно прати индустрију играчака.

„Ја прво почињем главу да правим уши, нос и тако то“, објашњава и додаје да потом прави ноге које спаја са телом и најзад, исхекла руке.

За израду једне мање играчке потребно јој је шест сати, док оне веће хекла и по три дана. Драгана студира медицину, па јој хеклање добро дође као одмор од учења.

„Ја волим ово да радим. Правим их иако ми нико ништа није наручио, ја правим због себе. Стално правим јер је мени то као нека зависност. Не могу да један дан прескочим да не радим“, напомиње студенткиња.

За сада је Драгани ово само хоби, који полако претвара у посао. Другарице су прискочиле у помоћ па помажу у пролазу. Срећне су када зараде за џепарац и верују да ће играчке тек да доносе зараду.