„Голу“ мисао убацили у интернет!

Међународни тим неуронаучника и роботичких инжењера демонстрирао је одрживост директне комуникације на људима – од мозга до мозга. Најновије истраживање успешно је пренело информацију путем интернета између две нетакнуте лобање двојице волонтера – удаљених 8.046 километара.

„Желели смо да откријемо да ли две особе могу да комуницирају тако што би се очитана мождана активност једне особе убацила у мозак друге особе, на већој физичкој удаљености, у складу са постојећим комуникационим путевима“, објашњава Алваро Пасквал-Леоне, један од аутора истраживања, професор неурологије и директор Центра за неинвазивну мождану симулацију „Беренсон-Ален“.

„Један од тих путева је, наравно, интернет, тако да смо поставили питање: 'Да ли можемо да развијемо експеримент који би заобишао причање или куцање, као део интернета и да успоставимо директну – од мозга до мозга – комуникацију између особа које се налазе далеко једна од друге, на пример у Индији и Француској?'“, каже Пасквал-Леоне.

Испоставило се да је одговор позитиван.

Пасквал-Леоне, заједно са Ђулијом Руфинијем и Карлом Гроуом предводио је тим истраживача из „Старлаба“ у Барселони, а Мајкл Берг, предводио је тим из „Аксилум роботикса“ у Стразбуру.

Они су успешно трансмитовали речи „здраво“ и „ћао“ путем компјутерски посредованог „од мозга до мозга“ преноса из места у Индији до места у Француској, користећи електроенцефалограм (ЕЕГ) повезан са интернетом и роботски навођене технологије транскранијалне магнетне стимулације (ТМГ), што је неуролошки еквивалент слању СМС-а.

Претходна истраживања базирана на ЕЕГ мождано-компјутерској интеракцији (БЦИ) обично су користиле комуникацију између људског мозга и рачунара.

У тим истраживањима, електроде прикачене за лобању особе бележиле су електричне струје у мозгу док је особа размишљала о некој акцији, попут размишљања о томе да треба да помери руку или ногу. Рачунар је потом интерпретирао сигнал и убацивао га у контролну машину, попут робота или инвалидских колица.

Међутим, у новом истраживању, тим је додао други људски мозак на другом крају система. Четири здрава учесника, између 28 и 50 година, учествовала су у истраживању. Један од четири учесника је био део БЦИ (мозак-рачунар интерфејс) гране и слао је речи. Остала три била су део ЦБИ (рачунар-мозак интерфејс) гране експеримента и примали су поруке које је требало да разумеју.

Користећи ЕЕГ, научни тим је прво превео поздраве „здраво“ и „ћао“ у бинарни систем, а потом путем имејла послао резултате из Индије у Француску. Тамо је ЦБИ слао поруку до мозга примаоца путем неинвазивне стимулације.

Волонтери су то доживљавали као фосферн, бљескове светлости у њиховом периферном виду. Светлост се јављала у редним секвенцама, што је омогућило примаоцима да дешифрују информацију поруке, а иако нису пријавили да ишта осећају, успешно су примили поздраве.

Други сличан експеримент изведен је између особа у Шпанији и Француској, са крајњим резултатом са тоталном стопом грешке од само 15 одсто, 11 одсто у дешифровању на крају и пет одсто у иницијалном кодирању.