Порекло папе Лава XIV одражава бурну историју имиграције у САД

Деда по мајци шездесетдеветогодишњег Роберта Превоста, новоизабраног папе, очигледно је рођен у иностранству, у Санто Домингу, главном граду Доминиканске Републике, према матичних књигама које је професионални генеалог Крис Смотерс представио на Еј-Би-Си њузу.

Када је Лавов деда, Џозеф Мартинез, добио дозволу за брак 1887. године да би се оженио баком будућег папе, Луиз Бакије, навео је као своје место рођења Хаити, што је у то време била иста територија као и Санто Доминго, напомиње Смотерс.

Записи о родослову папине баке по мајци, Луиз Бакије, пак указују на то да је рођена у најистакнутијем граду Луизијане, Њу Орлеансу, од родитеља који су наводно венчани у локалној католичкој цркви.

Записи из пописа из 1900. године показују да су деда Џозеф – очигледно син Луизијанаца – и Луиз живели у кући у Седмом округу Њу Орлеанса, бастиону Креола. (У Луизијани, термин креолски се користи од 1792. и представља потомке родитеља афричког или мешовитог наслеђа, као и децу француског и шпанског порекла без мешања раса.)

Кућа пара касније је била међу стотинама оних које су срушене како би се направила траса за надвожњак који повезује предграђа Њу Орлеанса са његовом светски познатом Француском четврти, потез који је драстично смањио становништво овог подручја и економски уништио мноштво црначких предузећа која су тамо пословала.

Исти ти записи пописа идентификовали су папину бабу и деду по мајци као црнце. Две његове тетке су слично идентификоване, само око четири године након што је Врховни суд САД у случају Плеси против Фергусона – који је настао у Њу Орлеансу – потврдио уставност расне сегрегације у земљи.

До 1920. године, породица Мартинез се преселила на север у Чикаго и даље од расно репресивног југа САД. Мајка будућег папе, Милдред Агнес Мартинез, рођена у Чикагу, имала је тада осам година. А попис становништва те деценије је породицу Мартинез навео као белу.

Тек 1954. године Врховни суд САД донео је пресуду којом је поништен преседан Плеси против Фергусона и  расна сегрегација проглашена неуставном – па чак и тада су многе заједнице широм земље годинама кршиле ту одлуку.

Више генеалога је теоретисало да су Мартинези можда стратешки променили свој расни идентитет како би се асимиловали у Чикагу, који – иако северније – има своју историју дискриминације и угњетавања на основу боје коже.

„Можете разумети да су људи можда намерно покушавали да замагле своје наслеђе“, рекла је за Асошијејтед прес Џари Онора, породични историчар за Историјску колекцију Њу Орлеанса. Онора је додала да је „живот увек био несигуран за људе друге боје коже“.

Милдред Мартинез се на крају удала за Луја Маријуса Превоста. Библиотекарка и њен супруг – ветеран Другог светског рата и просветни радник – одгајили су тројицу синова у Чикагу. Најмлађи, Роберт, рукоположен је за свештеника 1982. године; постао је светски вођа католичког верског реда колоквијално познатог као августинци; водио је перуанску дијецезу; папа Фрања га је у септембру 2023. године поставио за кардинала; и предводио је ватикански ентитет задужен за избор нових бискупа широм света.

Кардинали су папу Лава XIV изабрали за наследника покојног Фрање након дводневне конклаве. Један од папине старије браће, становник предграђа Чикага и пензионисани директор католичке школе Џон Превост, одмах по завршетку избора рекао је за Њујорк тајмс: „Знам да мој брат није задовољан оним што се дешава са имиграцијом у Сједињеним Државама.“

Ипак нема назнака да је папа икада јавно много говорио о свом расном идентитету. Џон Превост је, са своје стране, рекао за Тајмс да његова браћа нису говорила о својим коренима из Луизијане. Такође је рекао да се нико од њихове уже породица не идентификује као црнци.

У саопштењу за јавност Ватикана наводи се да је папин отац француског и италијанског порекла, а да је мајка шпанског порекла.

Шта год да је случај, професорка Универзитета Лојола Меримаунт, Ким Р. Харис, која предаје афроамеричку религиозну мисао и праксу, рекла је агенцији АП да се нада да ће Лавов папски мандат „открити ко смо ми као Американци и да смо народ дијаспоре“.

„Када размишљам о особи која у себи носи толико историје ове земље“, додаје проф. Харис, „то даје потпуно нову перспективу и проширује слику о томе ко смо сви ми.“