Ди-џеј Лудвиг: Тим је умро 2018, Авићи још 2016.

Тим Берглинг је био човек који је умро 20.04.2018. Авићи је бренд умро још 2016. Бренд је умро када се Тим одлучио повући. Најважније је одвојити човека од његове индустријске филозофије, јер ни један човек није могао да преживи то што индустрија с мултимилионском подршком може.

Свако ко проведе миран живот с дневним рутинама од јутарње кафице, радног дана на дневном послу, пивца после ручка и слободним викендом, барем се је једном запитао шта би било да је сад у Бразилу, у петак у Аустралији, у суботу у Јужноафричкој Републици, а у недељу у Великој Британији.

Било би генијално, али само ако би на те дестинације стизали уз заповест: "Energize" и" Beam me up Scotty". На жалост, за сад је таква технологија могућа само у серијалу Звездане стазе, а чак и с приватним авионима путовања између наведених дестинација трају минимално 20 сати сваки. Јесте ли путовали икад трансконтиненталним летом од 20 сати у комаду? Напорно је!

Без обзира на то колико је путовање авионом пријатније него путовање рикшом на истим рутама, оно није Богом дано људима и није се лако навићи на пролазак кроз временске зоне, путовање брзином од 988 км/ч и висини од 13.100 метара.

Након путовања након којег више не знате шта бисте учинили сами са собом, седате у ауто, долазите у хотел, обавите брзо туширање, покушате да једете на брзину, седате у ауто и одлазите на клупску или фестивалску свирку.

Пре свирке следи кратка конференција за медије, питања која сте чули већ толико пута да вам се чини да сте као Бил Мареј заробљени у филму Дан мрмота. Након свирке седате у ауто, долазите у хотел, лежите у кревету неколико сати и покушавате хватати сан. Након кратке борбе предајете се, узимате таблету за спавање и почнете спавати, но, убрзо чистачице почињу с чишћењима осталих соба, јер су гости „нормалног биоритма“ већ на доручку.

Парализовани хемикалијама не можете да мрднете, а најрадије бисте послали спремачице у родно место, само да престану с буком. А онда звони телефон с нарученим буђењем и устајање је неизбежно. Кафа није довољно јака да створи позитивно расположење, али је довољно јака да створи флуидне пробавне сметње.

Замислите турнеју од таквих 200 дана у години, па затим исто следеће године, па опет следеће године. То је турнеја која прераста у начин живота, начин живота какав је живео Тим Берглинг.

Свако ко је икад стао за ди-џеј пулт размишљао је о томе како то изгледа кад си ди-џеј звезда, но, видео је само феноменалну фестивалску продукцију, предивне жене, лепу одећу, музику и лажну љубав која окружује ди-џеј звезду.

Не знам како је Тим замишљао успех, али био је премлад да може сам закључити какав уговор с индустријом потписује. Истина да је својевољно потписао „уговор с ђаволом“ и да му највероватније нико није ставио пиштољ на слепоочницу терајући га да крене на пут без повратка.

Потписао је уговор с индустријом која га је претворила у роба, а заштитила је своје интересе користећи име Авићи уместо име клинца којег упркос светској слави није нико препознао, осим његове стварне породице и стварних пријатеља.

Лично познајем менаџере хрватских клубова у којима је наступао Тим, а који су ми причали о томе да Берглинг није одговарао на једноставна питања као што је: „Шта пијеш?“, или „Како ти се свиђа клуб?“, него је за њега то чинио његов менеџер. Тим је био заробљеник уговора с корпорацијом која му није дозвољавала да одлучује о бренду без управе бренда.

И на крају крајева, шта се то мене тиче? Није да се Авићи икад пуштао у склопу циклуса Астралис - Институција (филм Дамира Лудвига), није да ми је лично икад нешто представљала музика за коју су медији тврдили да ју је писао Берглинг. Иако не могу схватити кад би он то стигао да компонује, будући да је наступао и путовао нон-стоп.

Тиче ме се, јер пре свега ценим живот и без обзира на то што нисам знао Тима и жалим што није проживео живот вредан живљења, већ ропство. Тиче ме се јер је и он био део ди-џеј сцене којој и ја припадам, а гади ми се да је неко од нас који стојимо за пултом постао жртвено јагње.

У својим коренима идеја ди-џеја је била идеја човека из екипе који је стао за грамофоне. Идеја ди-џеја није била идеја рок звезде, него је управо контрирала том ставу. Ди-џеј је онај који је приступачан, који није у ВИП делу, који има времена и воље да плеше с публиком и истински ужива у музици.

Међутим, од кад су се велике корпорације укључиле у ди-џеј сцену, учиниле су све да нове генерације расту с хибридним, вештачки створеним ди-џеј звездама које су преко ноћи на листама најбољих. То није само прича на ЕДМ сцени, већ на техно, хаус и тек хаус сцени такође.

Тиче ме се, а тиче се и Вас. Постоје људи који су у вашем комшилуку присутни одувек, људи који раде на сцени деценијама и развијају је органски с љубављу и стрпљењем, а не с милијардама и маркетинг менаџерима.

Људи који су ЉУДИ, а не БРЕНДОВИ, стварни уметници, а не правни ентитети. Подржите њих, а не производе мултимилионске индустрије и можда ћете спасити животе једног будућег Тима, кад индустрија види да им се инвестиције не исплате.

Нека улажу свој новац у нешто друго, а не у експлоатацију људи који су чак и након завршене каријере толико уништени да не могу живети.

Немојте подржавати посмртне албуме, куповати званичне мајице с натписима РИП Авићи и одлазити на премијере филма о фиктивном животу уметника кад се он појави, јер тако подржавате управо индустрију која је младог човека по имену Тим Берглинг претворила у роба и створила му здравствене проблеме који су резултирали његовом прераном смрћу.

Уместо тога подржите локалне таленте и ЉУДЕ, а не индустријске крилатице звезданих статуса.

Све најбоље!

Дамир Лудвиг