Читај ми!

Највећи скандали Канског фестивала

Скандали су постали незаобилазан део сваког већег филмског фестивала. Међутим, чини се да се од смотре у Кану, у том погледу, највише очекује још од 1954. године и епизоде „Симон Силва, Роберт Мичам и оде купаћи“.

Све је, наравно, почело голотињом у којој је учествовала старлета.

Давне 1954. године Кански фестивал је још имао провинцијски дух – редитељи и глумци су интервјуе давали у кафићима, одлазили пешке на пројекције и сликали се у природном окружењу, на плажи или на хотелским балконима.

Те године, француска глумица Симон Силва, која је претходно мало попила, одлучила је да скине горњи део купаћег костима и да се са рукама на грудима слика поред тадашње велике холивудске звезде Роберта Мичама, који је и сам био у алкохолисаном стању.

Фотографија је обишла свет. Настао је огроман скандал. Мичам је одмах позван да се врати у САД где удружења за заштиту морала нису престајала да се згражавају. За свега неколико дана, цео свет је чуо за Кроазету, то ново место разврата на Азурној обали. Звезде и фотографи ће од тада редовно долазити у Кан чија је легедна започела скандалом.

Након старлета, штафету, када је реч о скандалима, преузеће биоскопске сале у којима ће се понекад водити праве битке. Већ 1960. године гледаоци ће због Авантуре Микеланђела Антонионија напасти филмску екипу, обасипајући је увредама и гађајући је трулим парадајзом.

Исте године Сладак живот другог великог италијанског мајстора Федерика Фелинија изазваће жустре полемике и бес католичке цркве која прети да ће изопштити вернике који буду ишли да гледају бујно попрсје Аните Екберг.

То је била вероватно најбоља могућа реклама за филм који ће освојити Златну палму.

У мају 1968. године, Франсоа Трифо и Жан-Лик Годар подижу огромну прашину када, попевши се на бину, спуштају завесу у знак солидарности са радницима у штрајку. Фестивал ће те године први пут у својој историји завршити фијаском.

Седамдесете године биће период разних испада и излива страсти. Два остварења ће 1973. године изазвати бујицу звиждука и увреда Мајка и курва Жана Есташа и Велико ждрање Марка Ферерија.

Есташа ће након пројекције глумци морати да заштите од бесне масе, а Ферери ће слати пољупце новинарима и публици, шокираним његовим „гнусним" делом.

Слична ситуација догодила се и 1987. године када је Морис Пјала освојио Златну палму за филм Под сунцем сотоне. Контроверзни редитељ је публици која му је звиждала показао песницу и узвикнуо: „Ако ме не волите, знајте да не волим ни ја вас!"

То је била прилично суздржана реакција у поређењу са испадом Квентина Тарантина који је, седам година касније, показао средњи прст делу публике који се бунио што му је додељена Златна палма за Петпарачке приче.

У Канској арени сви су ударци дозвољени, а фестивал се на крају прилагоди испадима који чине нераздвојни део његове легенде као у случају пројекције филма Судар Дејвида Кроненберга или Антихрист Ларса фон Трира када је насиље у појединим сценама „истерало" пола публике из биоскопа.

„Добра полемика омогућује неком филму да се издвоји из гомиле", каже француски новинар Франсоа-Пјер Пелинар Ламбер.

„Када имате 22 дугометражна филма у такмичарском делу, плус тридесетак других који се паралелно приказују, добро медијско усијање може да има позитиван исход и осигура међународну продају. Премда је данас тешко изазвати скандал, будући да је филм срушио све табуе", коментарисао је Ламбер.

У глумачком табору било је тек спорадичних испада беса, можда због тога што су звезде изложене сталним стресом током трајања фестивала, непрекидно салетане буљуком репортера који их прате у стопу. Сваки и најмањи неконтролисани гест с њихове стране може да изазове саблазан.

За филмске звезде шетња црвеним тепихом уме понекад да буде посебно стресно искуство. Последња која је изазвала „сензацију" у Кану је Софи Марсо. Француској глумици је у једном тренутку склизнула нараменица на хаљини и једна дојка је севнула пред фото-репортерима. Иако је муњевито реаговала, фотографија с њеном незгодом обишла је свет.

Скандал мајстора било је чак и међу члановима жирија. Француска књижевница Франсоаз Саган, која је председавала жирију 1979. године, открила је оно што је требало да остане тајна: да је на њу вршен притисак да награда оде филму Апокалипса данас Френсиса Форда Кополе.

Уследио је хладан одговор организатора који су одбили да плате њене трошкове који су били астрономски за оно време – 15.000 франака, од којих 2.500 само за телефон.

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

понедељак, 23. фебруар 2026.
13° C

Коментари

Da, ali...
Како преживети прва три дана катастрофе у Србији, и за шта нас припрема ЕУ
Dvojnik mog oca
Вероватно свако од нас има свог двојника са којим дели и сличну ДНК
Nemogućnost tusiranja
Не туширате се сваког дана – не стидите се, то је здраво
Cestitke za uspeh
Да ли сте знали да се најбоље грамофонске ручице производе у Србији
Re: Eh...
Лесковачка спржа – производ са заштићеним географским пореклом