После Антарктика, Јована наставља свој пут око света у Африци

У пасoшу имате печате више од 110 земаља света, управо сте завршили експедицију на Антарктику. Колико је времена било потребно за све то и колико сте данас близу тренутка да кажете обишла сам читаву планету?

– Иако на неки начин путујем цео свој живот, волим да кажем да сам се ипак на тај пут око света у једном цугу упутила пре тачно 10 година. Тако да за претходних 10 година сам обишла више од 100 земаља, а надам се да ће ми бити потребно још толико да завршим све.

Како је протекла експедиција на Антарктику? Верујем да је то најинтересантније, недавно сте стигли у нашу земљу. Како је то изгледало?

– Вратила сам се пре пар дана, истовремено са Антарктиком, била сам у Чилеу и Аргентини, тако је текао тај пут.

Било је врло узбудљиво, што је очекивано. Било је мање хладно него што сам мислила. Можда је то занимљиво, сада је на Антарктику лето и сви када кажемо Антарктик мислимо на температуре од минус 30, минус 40, а нас је заправо сачекало пријатних 0 до 5, тако да могу да кажем да би било топлије на Антарктику него у том тренутку код нас.

Много тога сте прошли. Ноћна вожња возом кроз Мауританију, боравак у Авганистану, дружење на неки начин са талибанима, као што смо рекли Антарктик. Нестворни призори острва Сокотра у Јемену. Верујем да су велике емоције и искуства у вама. Можете ли да издвојите нешто што је најинтезивније било?

– То је јако тешко рећи и то је питање које најчешће добијам, али заиста је тешко издвојити само једно искуство, само једну емоцију, само једну дестинацију. Дефинитиво те земље које су у медијима најнегативније представљене на крају дана остављају најјачи утисак и њих се највише сећам.

Тако да могу да кажем које дестинације носе неко посебно место у мом срцу. То је свакако Пакистан, па ето и суседни Авганистан. Када бих морала да издвојим још нешто, ту би била и Венецуела, Етиопија, Мауританија и управо тај воз где ви схватите да су ваше границе много веће него што сте мислили и да можете свашта.

Тако да свако то ново путовање за мене просто доноси ту неку потврду колико заиста могу.

Постоји ли нека скривена дестинација коју бисте препоручили нашим гледаоцима да обавезно посете?

– Оман. Оман је прилично приступачна дестинација, веома безбедна, а јако лепа и егзотична и даље недовољно истражена. Тако да и недовољно комерцијализована свакако. Ја верујем да ће се то у наредном периоду променити, тако да бих саветовала људима да можда пожуре ако воле нешто мало другачије.

Како изгледа организација свих тих путовања? Врло су неприступачна места, некомерцијализована. Како вама изгледа да се снађете у свему томе и како људи које тамо познајете реагују на вас?

– Сада сам већ некако експерт у свему томе и тешко ми је да се сетим тих неких почетака када сам можда отишла у своју прву далеку, то јест нећу рећи далеку, хајде има далеких дестинација које су врло сличне Европи и ономе где ми живимо, али неку ту прву опасну дестинацију.

У суштини, оно што сам ја научила кроз своје путовање јесте да су људи свуда људи и ми где год да одемо ако поштујемо правила у земљи у којој се налазимо, ако поштујемо људе којима смо окружени, ако им приступимо отвореног срца исто тако ће они приступити нама.

Тако да заиста, сад скоро 120 земаља, ја никада нисам имала неко негативно искуство, неко озбиљније негативно искуство. Наравно, било је пар неких ситуација које су могле да се десе било где, али носим само лепе успомене, много лепих познанстава и негде где сам била и највише сама, где сам отишла без неке агенције или без групе, тамо сам се на крају најбоље и снашла.

Говорите да имате пријатељства у разним земљама. Како изгледају ти сусрети и да ли они знају за Србију? Када им кажете да долазите из наше земље како на то реагују?

– Људи углавном не знају за Србију и онда ми је драго да будем и тај својеврсни амбасадор своје земље, јер увек се трудим да са свима причам о нашој земљи и онда сам много својих пријатеља из Америке, пошто сам живела део живота у Америци, довела у Србију. 

Они заиста нису знали, или ако су и знали то је била нека негативна слика. Чак сам и своју другавицу из Пакистана довела у Србију. 

Тако да то ми је нешто на шта сам највише поносна, да су људи који су одлучили да могу део свог годишњег одмора и новца да потроше управо у нашој земљи и онда даље прошире ту лепу причу, лепу слику коју ја свакако мислим да можемо да пошаљемо у свет.

Памтите ли неки сусрет који вам је посебно остао урезан у сећању?

– Волим да причам о томе да путовања, колико год да мењају нас, толико могу да промене и животе људи који до тада нису имали сусрет са странцима. Наш водич из Авганистана, Омид, он је захваљујући нама туристима, који смо били тамо из Европе, који смо му дали препоруке, он је сада на сигурном у Чешкој, добио и азил и свима нам се после захвалио. Много ми је драго да видим његове слике у неком за сада бољем окружењу.

Тренутно сте на докторским студијама фармације. Како успевате да ускладите академски живот и овако интензиван начин путовања?

– Док ми путовања нису била посао, пошто сада могу да кажем да се тиме интензивно бавим, све је то било лакше. Некако,  заврши се путовање и ја то мало пропратим кроз друштвене мреже и онда могу да се вратим школским обавезама.

Међутим, сада у последње време то иде много теже, тако да могу да кажем да сам у некој паузи и видећемо шта ће са тим бити. Ја сам и даље фармацеут, то је део мене, али мислим да ће моја каријера сада ићи у неком другом правцу.

Јована, шта је следеће на вашој мапи?

– Прекосутра, ако бог да, ако све буде у реду путујем у Централну Аафричку Републику, Демократску републику Конго и Конго.