Бургас – чипка боје шампањца

Сазнавши да идемо у Бургас, газда код којег ноћимо у Несебару, каже: „Фино. Леп је Бургас. Само је нов.“ Сматрао сам то претеривањем човека који живи надомак градског језгра старог два и по миленијума. У поређењу са тим, Америка је тек у пубертету.

Аутобус не прати линију обале већ је препречио копном. Путујемо скоро сат времена. Упознајемо мале успутне вароши, које имају пех да нису на оближњој обали, па делују још поспаније. Трачка равница је жућкаста скоро безљудна. Онда се помоли језеро, а иза њега град. Солитери и широке улице. На неколико станица возач пушта људе да изађу. Недеља је, град једва да се пробудио.

Буђење Бургаса

Аутобуска станица је надомак луке. Кренули смо ка центру. Најпре наилазимо на пешачку зону. Улица названа по османском гувернеру Источне Румелије Александру Богоридију, води у срце града.

Већ на први поглед Бургас одаје утисак великог, самосвесног града. У њему живи око 190 000 људи. Док шетамо улицом, отварају се ресторани, уз тандркање се подижу челичне жалузине радњи. У овој улици је смештен и Археолошки музеј.

Предмети у археолошким налазиштима код Бургаса стари су шест миленијума. Трачани су овде имали своја насеља више векова пре Христа. Једно од тих насеља – Деултум – што на трачком значи „између два језера“ јесте најстарије градско станиште.

Смењивали су се трачки владари, све док њихове територије није припојио Филип Други, отац Александра Великог. Од 72. године пре нове ере град је под римском влашћу. Тада се на данашњем градском подручју извори топле воде претварају у римску бању Аква Калиде. Лековита вода је привукла више ромејских царева, место је названо и Терме. Не треба да чуди што се једна данашња градска четврт зове Банево – Бања.

Поред Археолошког музеја на ограђеном простору смештен је и трачки гроб – мегалитски долмен. То је својеврсна изложба на отвореном. Пренели су га овамо са обронака планине Странџа која се налази на граници са Турском.

На тренутак се замислим над чињеницом да цели народи нестају, али понекад насеља која су они основали постану моћни градови. Генетска истраживања показују да су наши преци заправо и победници и побеђени. И староседеоци и дошљаци. Чији језик говоримо? Оних које смо поробили? Или оних који су нас покорили?

Јерменски трагови

У Љермонтовљевој, мирној побочној улици, пронашли смо кафе по нашем укусу. Наредних сат времена биће посвећено капучину и ковању планова за цели дан.

Наспрам кафеа је Света Богородица, православна црква из 19. века пред чијим се улазом већ скупљају просјаци. Изнутра допире мелодија, потом и свечана хорска песма. Слушамо просјаке како се довикују на бугарском – њихови гласови се растапају у песми као со у топлој води. Били су то тренуци када човек осети захвалност јер га је случај довео баш ту. Остали смо у кафеу дуже него што смо планирали. Враћамо се у пешачку зону.

Надомак хотела „Бугарска“, заправо солитера који служи као оријентациона вертикала у центру, сместила се Јерменска црква. У град су се први Јермени населили за османске владавине у 17. веку.

Сама црква је настала 1673. Испред ње су два артефакта која говоре о тешкој судбини овог народа. Спомен-плоча подсећа на то ко је био Хрант Динк, јерменско-турски новинар и борац за права јерменске мањине којег је јануара 2007. у Истанбулу убио турски националиста.

Нешто даље је споменик настао 1990. На њему пише да је посвећен жртвама геноцида над Јерменима 1915.

У самом центру укрштају се две главне улице пешачке зоне. У туристичком информационом центру домогао сам се мапе града. Седам на једну клупу и радим то што иначе чиним када стигнем у неки град. Уписујем на мапи линију наших корака, оних које смо већ прешли, и оних које ћемо тек прећи. Чувам те карте града код куће заједно са књигама о путовањима. Каткад их поново осмотрим, покушавајући да се сетим шта смо то пре много времена својим ногама дописали у густ градски текст.

Аљошин споменик

Александровском улицом, која је заправо главна жила куцавица града, шетамо ка централном градском тргу Тројката. На њему се налази споменик совјетским војницима. Пошто таквих споменика у Бугарској има доста, Бугари их све зову – Аљоша.

Трг је место на којем су правосудна палата и културни центар. Вероватно девојке и младићи још увек договарају састанак „код Аљоше".

Од старице која продаје царевицу купили смо по кувани кукуруз и сели на клупу да се нагледамо Аљоше. Дан почиње да притиска врућином.

Време је да потражимо освежење у некој климатизованој просторији. У припреми за путовање схватио сам да је један од најбољих кафића у граду у близини главног трга. "The Coffee Room" штричи својим западним изгледом и латиничним писмом. Али потпуно оправдава своје међународно обећање. Кафа је одлична.

Враћамо се Александовском. Наилазимо на место које је познато као „Нулта тачка" или „Компас". Спојила је угодно са корисним. Туристима је то занимљив мотив за фотографисање, млади могу да се, уместо „код Аљоше", договарају да се нађу „код Компаса", а град је тиме означио центар.

Римско име, тешка историја

Бургас је вероватно назван по римској кули која се на латинском звала Бургос, а на грчком Пиргос. Додуше, постоје и друкчија тумачења, која воде до Трачана. Ипак, познато је да је у 2. веку, док је владао римски цар Антонин Пије, на овој обали подигнута римска кула која је вероватно дала име граду. Напослетку Бургас има свог брата по етимологији, шпански град Бургос.

Поделом царства 395. припао је Источном Риму. Почетком осмог века град је први пут под бугарским владаром, Тервелом.

Смењују се господари, поново Византија, па опет Бугари. Пиргос се спомиње у делу једног цариградског песника. Турци су освојили град најпре у 14. веку, али су га продали Византији. Тек са падом Цариграда и Бургас дели његову судбину. Пошто је град разорен султан га претвара у свој читлук, а насеље не прелази значај рибарског села.

Ипак, трговина с временом чини своје. Евлија Челебија је у 17. веку записао да место има две луке. Није чудно да су хришћани ове вароши одувек сматрали Светог Николу својим свецем, јер је он заштитник лађара, сплавара, рибара и воденичара. Тако је све до данас. Свети Никола има и своју капију.

Западни извори у 18. веку Бургас спомињу као касабу – са отприлике 1.200 кућа. Када су Руси 1829. освојили град затекли су две џамије и једну цркву коју су користили Грци, Бугари и Јермени. Од 475 кућа 212 је било празно – муслиманско становништво се повукло са турском војском. На крају рата Бургас је ипак остао у Османском царству. Хришћани су напустили град са руском војском.

У наредним деценијама у град се досељавају кримски Татари и аустријски трговци који граде католичку цркву. Бургас је 1863. имао 3.000 становника, од чега су половина били муслимани – Турци, Татари и Черкези. Број бугарских хришћана и њихових школа се повећава, грчки утицај слаби. Све је то у време бугарског народног препорода водило бугарској независности. И европском изгледу новог Бургаса.

Свакако би посета Бургасу морала да укључи и обилазак Саборног храма Св. Ћирила и Методија. Главна градска црква је другачија од многих сличних грађевина подизаних у Бугарској у то време – грађена је од 1897. до 1907. Главни архитект је био Италијан Рикардо Тоскани. Остало је записано да је у градњи учествовао и мајстор Кузман Димитров из Македоније.

Морски парк

Морската градина, парк који пет километара следи линију обале између града и Црног мора, уздигнут на леђа равног брега, заиста је лепо уређен. Ту и тамо наилазимо на скулптуре. На све стране су клупе. Осмислио га је 1910. пејзажни архитекта Георги Духтев. Ветровит појас између центра и мора претворио је у један од најлепших паркова Бугарске. Духтев је волео егзотичне биљке па је са свих континената набавио више стотина садница.

Почетком осамдесетих бугарски комунисти су усред Морског парка подигли Пантеон – споменик палим антифашистичким борцима. Један посетилац из Србије прокоментарисао је злобно да би сви бугарски антифашисти из Другог светског рата могли да стану на површину овог монументалног споменика.

Шетња овим парком по сунчаном дану заиста чини добро и души и телу. У парку је смештен и чувени касино, који је сада културни центар са летњом бином.

Нама је најлепше тренутке донело обично седење на клупи. У подножју брега на којем је парк пружила се пространа градска плажа. То је јединствен спој сеновите градине и црноморског пејзажа.

У луци

Град је настао ту где се Горњотрачка равница завршава заливом. Са једне стране је окружен са три језера, а са друге опасан Црним морем, па није имао куд – вода му је постала судбина. У луци је смештена бугарска црноморска рибарска и војна флота, обалска стража.

За економски живот исто тако је важна оближња рафинерија нафте која је у власништву руског „Лукоила“ и највећа је рафинерија нафте на европском југоистоку. Аеродром је други по броју летова у Бугарској. Иако има значајну индустрију, туристи воле Бургас.

Када смо после дуге шетње парком и плажом стигли у луку, схватили смо да је један њен део управо преуређен по вољи гостију. Ресторани и шеталиште направили су пријатно место од подручја, које је у сваком лучком граду помало налик на теретну железничку станицу.

Над црноморском пучином залазило је сунце. Били смо у великом ресторану направљеном у бившем складишту, одмах уз докове. Риба на тањиру мирише онако како треба да мирише свежа риба са роштиља. Време проведено овде подсетило ме на лисабонске докове и ресторан у којем смо такође осећали да је то једино место за тај тренутак и тај дан.

Из ресторана у дугу башту уз воду јела износи – робот на точковима. Помислим да овај бугарски ресторан предњачи у отклањању основне бугарске туристичке слабости – мрзовољних конобара.

После обеда шетамо луком. Понека трошна кућа у четврти чува успомену на дане када су овде биле задимљене крчме обалских радника. Не могу а да не помислим на грчког песника Косту Варналиса који је рођен у овом граду давне 1884. У Атини је са њим друговао и на његове стихове музику написао Микис Теодоракис. „Судбоносни" је постала химна свих несрећних и потлачених пијанаца у мрачним тавернама.

На улазу у луку, у једном парку клупе су направљене као књиге. На једној од њих читам песму Петје Дубарове Море: Море се заогрће прелепом чипком / ах, како нежном и сребрно-белом… Алге су за песникињу у том пенушању „живе балерине".

Песникиња није живела дуго. Рођена је 1962. Убила се са 17 година, 1989. кажу због несрећне љубави према једном Швеђанину.

Време је да се растанемо од Бургаса. Град је успео да нас изненади многим својим лицима. Нека нисам споменуо. Парк испред Опере са спомеником у облику старинског грамофона. Једну обичну споредну улицу у коју смо залутали. Џезве у излогу. Моло које на крају плаже задире далеко у море. Зграду железничке станице. Споменик мајчинству усред парка.

Лепо је да Петјин град није заборавио трагичну песникињу. Да су њени стихови о мору исписани на једној клупи-књизи. И да могу да устанем са клупе и на одласку помислим како ћу Бургас и Црно море, које му стално шапуће љубавне стихове, памтити по стиху у којем су огрнути чипком боје шампањца.