Стара лоза, нови живот – Марибор као прича о трајању и лепоти урбаног склада

Стижемо аутобусом из Загреба. И већ на станици у Марибору сачека нас исти онај осећај као кад смо улазили у Љубљану – овде време није стало деведесетих као у многим јужнијим крајевима. Или – боље речено – зауставило се на позитиван начин.

Аутобуска станица делује као да ју је осмислио неки инвентивни архитекта из овог миленијума. А заправо је отворена новембра 1989. И тада је била право мало градитељско чудо. Свидела ми се на први поглед. Показаће се да је ово лице Марибора које дочекује аутобуске путнике заиста и право лице града.

Естетски склад није идеал већ остварени начин урбаног живљења.

До центра Марибора шетамо Партизанском цестом хватајући хлад. Град има преко 100.000 становника, али је изузетно миран за суботу пре подне. Прва грађевина која нам привлачи пажњу јесте Фрањевачка базилика.

Велелепна базилика са манастиром је настала 1900. на месту некадашње капуцинске цркве. Њен идејни творац је бечки архитекта Рихард Јордан, који је у своје време био веома тражен. Његов рукопис је препознатљив на десетинама сакралних грађевина у Бечу.

У Марибору је однос сакралних и световних грађевина још увек такав, да су звоници изнад кровова града. Центар града није унакажен превисоким грађевинама ни у време стамбеног бума у социјализму ни у постсоцијалистичко доба када је у добром делу бивше Југославије настао транзициони грађевински хаос.

Убрзо преко Трга слободе стижемо до сплета староградских улица. Пошто у изнајмљену собу можемо да уђемо тек поподне, одлучујемо се да седнемо у неки од кафића.

Пролазимо крај момка који на тротоару пева мантру Харе Кришна. Нешто даље девојка на хармоници свира штајерске песме. На тезгама продавци нуде домаће рукотворине.

Наилазимо на кафић "Rooster". Енглеска реч за петла користи се у пренесеном значењу за уображену, хиперактивну особу или у другом контексту за студентски план испита. Овај мариборски петао је пријатно место на којем може да се убије време до одласка у собу. Кафић је у категорији specialty coffee, та ознака гарантује пажљив одабир, обраду и припрему зрна кафе. Цена капућина овде је испод београдског просека. Имамо срећу јер је један сто у уличној башти слободан.

Само што смо се сместили изненадила нас је музичка подлога за испијање кафе на ћошку Госпоске и Улице 10. октобра. Наспрам кафеа два млада Рома свирају и певају: Јесен у мом сокаку.

Пада ми на памет да је Словенија срећна синтеза аустријског смисла за ред и балканског хедонизма.

Када се унапред радујеш нечему што следи, онда је та радост дубља и трајнија. Тако смо се ми уз кафу и одличан репертоар уличних музичара унапред радовали овој вароши. Нешто даље низ улицу препознајемо излог српског модног бренда „Ивко“. Удахнули смо атмосферу овог града. Његов звук, мирис, боје почели су да нам се свиђају.

Шетња градом

Одсели смо у самом центру, у Поштној улици. Соба изнад Патриковог паба је била сва у дрвету. Изашли смо у врело послеподне. Улица се према југу врло брзо завршавала Главним тргом. На њему су и Градска кућа и Кужно знамење.

Трг је први пут споменут 1315., од 19. века је познат као Хауптплац, а од 1919. добија словеначко име Главни трг. Немачка окупација 1941. је најпре вратила старо немачко име, да би трг ускоро био назван по Адолфу Хитлеру. Остало је забележено да је Хитлер посетио град априла 1941. и рекао својим следбеницима да Марбург – тако се Марибор звао под Аустријом – мора да поново поприми немачки карактер. Нацисти су брутално спроводили вођину мисао. Бројни Словенци су расељени и одведени у логоре. Један део њих је завршио у Србији.

У вековима под Хабзбурзима четири петине градског становништва говориле су немачки као матерњи језик. Али околина је била словеначка. У драматичним збивањима крајем Првог светског рата један аустроугарски официр је био човек одлуке – Рудолф Мајстер. Био је словеначког порекла и објављивао је родољубиву словенску поезију под именом Вук Славич. Бавио се и сликањем. Мајстер је са својим наоружаним трупама новембра 1918. преузео власт у граду и околини, разоружао немачку већину. Тако је фактички Марибор постао део нове државе – Краљевине Срба Хрвата и Словенаца у којој ће удео немачког становништва у граду опасти на четвртину.

На тргу су јануара 1919. демонстрирали немачки становници, тражећи припајање Аустрији. Војници новоосноване Краљевине СХС отворили су ватру и убили 13 демонстраната, а 60 их је повређено. Мада је то било једног јануарског понедељка, догађај је у аустријском митском тумачењу назван Крвава недеља.

Тешко је призвати све те призоре при погледу на идиличан трг. Јануарски сукоб није утицао на ток историје – Санжерменским споразумом Марибор је новембра 1919. коначно припао јужнословеснкој држави.

Намеравамо да се сместимо у неки ресторан и ту проведемо остатак вечери. Можда није политички коректно, али изабрали смо башту ресторана „Башчаршија“. Не звучи баш словеначки, али мирише одлично.

После два сата, ракије, вина, ћевапа и суџукица, закључили смо да је ово најбољи босански ресторан изван Босне. Конобари и шанкер су такође увозни хит, сви са оригиналним босанским нагласком.

Дошло је време за шетњу уз Драву. На обали Драве је шеталиште са низом ресторана и клубова. Овај део града је познат као Лент. Изузетно живописна околина, жагор из башти крај Драве, све нам то говори – Марибор живи пуним плућима. Ма колико био тих и скроман у преподневним сатима, ноћу је пун људи, звецкања есцајга и музике.

На другу обалу смо прешли преко моста који се зове Сплаварска брв. Пешачки мост спаја две обале од 2023. Он се шћућурио испод великог железног моста, који помало подсећа на онај у Порту. Главни мост, заправо Стари мост, завршен је августа 1913. Заменио је старији дрвени мост као део све прометније саобраћајнице Трст-Беч. Тада се звао Рајхсбрике. На другој обали видимо лабудове који су већ полегали на спавање.

На повратку смо изабрали пут преко следећег моста – Титовог моста – који је изграђен 1963. Мој вршњак се добро држи. Преко њега у центар води Титова цеста.

Словеначки симболичан однос према прошлости је једноставан. Словеначке државне границе су исцртане партизанском борбом. Они то не крију. У болније теме спадају масовне егзекуције заробљених непријатеља и цивила на крају Другог светског рата. Једна од највећих масовних гробница пронађена је у периферијском крају Тезно, приликом градње ауто-пута. На неколико километара од Титовог моста. Моје се мисли у Марибору пред сан напајају лепотом вечери у коју се уплиће ужас историје.

Крањска и Жаметовка

Следеће јутро почињемо доручком на Тргу слободе. Моја каварна нуди башту наспрам Мариборског града, бившег замка, а сада музеја. На сто нам излазе крањске кобасице, без којих би свака посета Словенији била непотпуна. Између кафане и Музеја, на Тргу се налази споменик народно-ослободилачкој борби и жртвама окупације.

Од постављања споменика 1975, локално га становништво назива „Коџак". Чувени словеначки смисао за иронију и овде је на делу. Ћелава глава инспектора Коџака, грчког глумца америчког порекла Аристотелиса Телија Саваласа, из серије која је била популарна седамдесетих година прошлог века још тада је постала синоним за ћелавост уопште. Па тако и за ћелавост споменика.

Одлазимо до оближње катедрале. Парк испред ње се зове по бискупу Сломшеку, којег је папа Јован Павле II прогласио свецем. Био је песник и словеначки просветитељ, иначе и школски друг највећег словеначког песника Прешерна.

У дну зеленог трга је зграда ректората Мариборског универзитета који је основан 1975. Идемо према реци. Опет залазимо у староградске улице. Град се недељом споро буди. Негде сам прочитао да Марибор своје име дугује Станку Вразу, словеначко-хрватском песнику и одушевљеном следбенику илирске идеје – идеје јужнословенског уједињења. Мариборски ученик Враз није у својим списима преименовао само град Марбург у Марибор, већ је и своје крсно име Јакоб Фрас променио у Станко Враз.

На Главном тргу једна спомен-плоча чува сећање на још једног великог човека – Франца Миклошича, једног од утемељитеља научне славистике, који је у Бечу помагао Вуку Караџићу, а 1852. био је и један од потписника Бечког договора о заједничком књижевном језику Срба и Хрвата.

Силазимо до Драве падином на којој је најстарији део града Лент.

Драва је нестварно лепа. Таква зелена боја се ретко виђа. Кроз главу ми промичу сличне зелене боје: мостарска Неретва, врело Буне, Морача, Дрим код Струге. На обали рониоци славе неку годишњицу. На једном транспаренту читамо: „Хвала ти, Драва, да је наша екипа здрава“.

Лент је опет пун шетача, баште ресторана се полако попуњавају. Ово је тренутак када је град лепши од својих најлепших фотографија.

Ходамо према Старом мосту. Врелина дана јењава. Пред једном старом кућом застајемо да осмотримо биљку по којој је Марибор ушао у Гинисову књигу рекорда. Низ зид Старе винске куће пружила се винова лоза. Реч је о сорти Жаметовка. Забавно нам је и име на словеначком – Стара трта.

Француски стручњаци су 1972. узели узорак и у својој лабораторији установили да је та винова лоза стара више од 400 година.

То значи да је винова лоза пред којом стојимо најстарија жива лоза на свету. Запамтила је османску опсаду Марибора – тада је ова грађевина била део градских зидина – потом Наполеона, епидемију филоксере која је уништила добар део винове лозе на континенту, светске ратове. Савезничко бомбардовање је тешко оштетило зграду, али када се слегла прашина – лоза је била неоштећена. Ово чудо дуговечности и даље рађа грожђе. Довољно га је за 250 литара вина. Градска управа га пуни у мале боце од 250 милилитара. Светски ликови попут папе, краљева и државника имају част да добију по једну овакву боцу на поклон.

Вилфан и Предин

Ова прича о грожђу нам је пробудила жеђ. Словеначка вина први пут сам пробао на штанду Словеније на Франкфуртском сајму књиге. Има томе неколико деценија. Од тада ценим бела вина са сунчане стране Алпа. Једина су која могу да достигну раскошни укус мозелског ризлинга који расте између Трира и Кобленца.

Стога смо се дали у потрагу за локалом у којем ћемо сабрати утиске уз чашу вина. Пењемо се уличицама према центру. На сваком ћошку крије се понеко изненађење, сеновит пролаз, занимљив детаљ.

Продужили смо према Госпоској улици. На њеном почетку је ресторан који је заузео целу дужину приземља модерне зграде. „Рожмарин“. Сетио сам се локала који се исто звао у Опатији.

Трећина је пицерија, трећина класични ресторан, а трећина вински бар. Сели смо у башту винског бара. Изабрали смо ризлинг из Орможа и нешто сира. Вино је било лепо охлађено, сиреви су се одлично уклопили. Ноћ је почела да прекрива Марибор.

Сетио сам се да је један од најбољих кошаркаша којег сам икада гледао био Петер Вилфан, кошаркашко чудо из Марибора. После је постао новинар, неуспешан политичар, пијани возач и утајивач пореза, али ја волим да га се сећам онаквог какав је био пре пола века, када је умео да противнику утрпа по педесет кошева.

После винског разговора одлучили смо да се опростимо од Главног трга. Сутра пре подне идемо на пут.

Фонтана на главном тргу у којој се за врелих дана уз цику купају деца сада мења боје. Обриси историјских грађевина и месец на небу изнад града. Ноћу овај мирни град у сокацима око трга постаје права кошница. Има у себи и нешто велеградско и нешто идилично попут војвођанских вароши.

Марибор је једном био најснажнији индустријски центар Словеније. За старије уши ТАМ - Товарна автомобилов Марибор – још увек је појам који изазива низ асоцијација. Деведесете су то растуриле. Али град је поново пронашао себе. Утегнуо се, нашминкао.

Сетим се још једног човека који је рођен овде, на обали Драве, а мени је приредио добре тренутке осамдесетих. Зоран Предин, некадашњи певач бенда „Лачни Франц“. Волео сам његову песму у којој на замагљеном стаклу црта лик драге за којом чезне. Нај ти пољуб нарише устнице, понављао је у рефрену јединственим гласом. Нека то буде и наш поздрав Марибору.