Кушадаси – мирис мора, одличне хране, кафе и коже

До Кушадасија су одавно допрле и агенције са Балкана. Нисам никога срео коме се тамо није допало, али није било ни оних који би рекли да тамо летују сваке године. У овај град на Егејској обали, који се налази стотинак километара јужно од Измира, нисмо дошли обалским путем или са мора. Стигли смо из залеђа.

Улазили смо у град из правца Ајдина, а шта смо тамо радили испричаћу други пут. Први утисци на брдовитој периферији Кушадасија јесте – да се на све стране гради. Водич који нас прати кроз Турску каже да је цена квадрата стрмоглаво скочила након почетка рата у Украјини – станова нема довољно.

Наш хотел је далеко од центра. Поглед са терасе је, наравно, једна од ствари због којих људи иду на одмор. Морски таласи насрћу на празну плажу. А ресторан у малој хотелској марини већ нам показује да смо вечерас стигли на право место.

Сутрадан смо после обилног доручка у хотелу наумили да се докопамо старог града. На рецепцији нам објашњавају да је аутобуско стајалиште у близини. „Долмуш?“, питам. Турском рецепционару се лице развуче у осмех. Схватио је да нисам први пут у Турској и да умем да ценим градски превоз у приморским градовима.

Долмуш, здепасти минибус, права је саобраћајна институција и за домаће становништво и за туристе. Карта је јефтина, бус долази често и сваки пролази кроз центар града. Осим тога, то је можда једини простор у којем се демократски изједначавају болничарка која жури на посао, Норвежанин који би на плажу, сељанка која иде у град ко зна којим послом, Рускиња која жури свом новом дому, лучки радник тамног тена, старија жена која можда иде да посети ћерку. Сви они подигну руку и аутобус стане. Шофер са обавезним брковима наплати вожњу, али карте нема.

Излазимо на обали близу центра. Јутро је још помало прохладно. Хтели смо да попијемо кафу у кафићу који одушевљено препоручују на мрежама. Али девојка која протреса јастуке на столицама у башти каже да није отворено. Још пола сата. Можда сат. Сметнули смо са ума чињеницу да је ово медитерански исток. Град се касније буди. Радна времена забележена на интернету могу, а не морају да буду тачна. Као што овај пример показује, добро их је унапред схватити само као необавезни, оквирни оријентир.

Шетамо обалом и долазимо до места које скоро сваки туриста нациља објективом. Овај споменик на обали се зове Рука мира. Висока је 16 метара и посебно омиљена као мотив при заласку Сунца. Мора да је то леп призор, када се црвена лопта нагне тамо према далекој Сицилији и још даљој Барселони, према другом, западном крају огромног медитеранског корита. Али сада је јутро, уз то и облачно.

Не мора сваки град да испуни обећања из агенцијског проспекта. Кушадаси ми је и без тога већ на први поглед симпатичан. Сетим се да име града може да се преведе као Птичје острво. Отуд птице и на Руци мира.

Султан га прозвао волом

Обалом стижемо до луке која се полако буди. Видим да је у заливу усидрен огроман крузер. Гужва ће да избије тек око поднева. Сада проналазимо добар кафић са ознаком "speciality". То је свугде у свету знак да је вештина спремања црног напитка ту претворена у култ. Седимо у баштици наспрам луке и не журимо нигде. Изнад Кушадасија се разведрава.

После густирања кафе улазимо у пешачку зону. Она ме по атмосфери подсећа на неке четврти у Измиру.

Радње су већ отворене. Ту и тамо завирујемо у њих. Иако град има 130.000 становника, он у центру делује као симпатична варош. Али њена историја сеже у далеку прошлост – у трећи миленијум пре нове ере. Господари су се смењивали – лидијски, персијски, грчки, опет персијски, па римски.

Грчко насеље Неополис било је под доминацијом оближњег Ефеса. Када је Ефес изгубио свој значај – наплавине и земљотреси су га одвојили од мора – куцнуо је час овог насеља на обали. Лука се брзо развијала. Ђеновљани и Млечани су је под именом Скала Нова претворили у своју трговачку колонију. Османлије су се појавиле 1413. Мехмед I је освојио град и припојио га царству.

После свих тих векова ево и нас ту. Град се отвара као ружа. Најпре се мувамо око Каравансараја. Утврђена грађевина је настала почетком 17. века.

Тада је најмоћнији човек царства после султана био Мехмед-паша, велики везир. Данас би рекли премијер. Султан је Мехмед-пашу звао Окуз, што на турском означава вола. Једни кажу да је надимак добио јер је његов отац у Цариграду, где је Окуз Мехмед-паша рођен, трговао воловима, а други су то доводили у везу са његовим изгледом. Гушио је побуне по Египту, а неко време био и на челу Ајдинског вилајета. Каравансарај је назван по њему јер је подигнут за његове владавине. Најпре је служио као тврђава која штити поморску трговину. Потом је преуређен у коначиште.

Слична судбина је задесила грађевину и у 20. веку. Шездесетих је реновирана, у њу се уселио француски луксузни хотел. У њему је боравио бивши амерички председник Џими Картер када је дошао да посети оближњи антички Ефес. Турски и грчки премијери су у том хотелу разговарали о поправљању комшијских односа. Ипак, хотел је доцније затворен, цела грађевина је претворена у музеј.

Пазарни дан

Најзанимљивији део, као и у многим другим турским градовима, јесте чаршијска пијаца, трговиште, пазар. Овде се већ добро сналазимо. Са свих страна дозивају нас трговци, нуде нам да уђемо у дућане. У њима се продаје све и свашта, али сокаци највише миришу на кожу.

Улазимо у неке дућане и једва нас пуштају да изађемо. Нуде нам чај, хвале робу коју додирнемо или погледамо. И наравно, желе да знају одакле смо. Чим сазнају да смо први пут у граду, осмехну се као да су добили нешто на поклон. Још ако додате да вам се ту допада, срећи нигде краја.

Никада се не зна да ли је осмех професионалан или из душе. Али медитеранско-оријентални смисао за театралност и прављење представе од трговине, све то чине забавним. Под условом да вам ценкање не смета. Цене изврсних кожних мантила су најмање два пута мање од цена у суседној Грчкој, а у односу на западну обалу истог мора кожа је чак четири до пет пута јефтинија. Дода ли се овоме текстил – уосталом памук је турска реч – онда се овде заиста исплати да се понешто пазари, без обзира на инфлацију и поскупљења, којих Турска, регионално смештена између два ратишта, оног у Гази и прекоморског, у Украјини, свакако није поштеђена.

Славујево ћуфте

Шетамо чаршијом на којој је већ живо. Са мора су у град надирали туристи, а домаће становништво се послом спуштало из брдских махала. На главном тргу је бронзана статуа трубача. Иза ње је све надвисио минарет Мехмед-пашине џамије, саграђене 1617.

То беше две године пре него што ће пашу свиленим гајтаном удавити млад јаничар. Ова његова задужбина остала је да сведочи о пролазности људске моћи и сталном тињању наде у спас. Остало је записано да је џамија названа „драгуљ драгуља“.

Живнули су ресторанчићи, пред њима су стајали момци или девојке покушавајући да скрену туристе у баште. Неки од локала били су пуни. И ми смо почели да размишљамо о ручку.

Мирис роштиља и рибе прекрио је чаршију као плашт. Али одавно више не улазим спонтано у кафиће и ресторане. Једна од предности дигиталног доба јесте могућност да унапред схватиш где намеравају да те ошишају, а где је локал домаћински поштен. Обично прегледам на интернету знаменитости, ресторане и музеје. И овај пут сам имао план.

Прошетали смо до краја пешачке зоне, па поред гробља. Мртви леже у строју испод зимзеленог дрвећа. А ми смо живи и већ помало гладни.

Да није оних лењих недељних поподнева у босанској касаби, када само лупкају шаховске фигуре са терасе Дома културе, а мајка, бежећи од преноса фудбалских утакмица, на радију пронађе једну севдалинку, можда ја не бих знао шта значи име ресторана пред којим стојимо. „Булбул“ је опеван у народној поезији и у босанским староградским песмама. Реч је путовала из персијског, преко арапског и турског, да би се наплавила у нашем језику. Булбул је славуј. А Сафет Исовић је умео да пусти глас: „Булбул пјева около Мостара, дођи драга ево нам бехара“.

Не знам да ли је мостарска драга дошла или не, јер се севдалинке заснивају на чежњи, а не на њеном испуњењу, па се песма прекине пре трагичног или срећног краја. Али овај „Булбул“ ће нама данас гастрономски запевати.

Плаво-бели карирани столњаци на тераси под виновом лозом. Ту смо провели око сат и по, уживајући у обеду. Оно што сам најпре научио у Немачкој у популарним турским ресторанима, а што се потврдило у Истамбулу, додатно оверило у Измиру, оно што нас је одушевљавало у Алањи или Алачатију и овај пут се на најбољи начин потврдило: Турско кулинарско наслеђе је једно од најбољих на свету. А нама је блиско.

Дада за крај

Још смо се неко време врзмали по граду. Нисмо отишли до тврђаве и светионика на острву које је повезано са копном. Нисмо се пели на брдо до споменика Ататурку. Споменика је ионако пуно по граду. На обали је још један посвећен Кемал-паши, како понекад зову оснивача модерне Турске. У једној улици набасао сам на споменик поручнику Кају Алдогану, који је 1950. јуначки пао у – Корејском рату. У луци је статуа жене са рибом у руци, близу гробља споменик турским војницима који су пали у Ататурковој армији.

Нисам желео да се посебно бавим свим тим, јер је Кушадаси заправо срдачан и мирољубив град, који, као и цела егејска обала, не крије своју приврженост кемализму. Више су ме занимали призори свакодневног живота. Човек који на колицима продаје јагоде или транспортује туршију. Осунчане степенице воде у неку од махала изнад града.

Гостољубивост коју смо доживели у измирској области, без изузетка важи и за Кушадаси. Када смо тражили неку радњу или улицу људи су, углавном на лошем енглеском, са осмехом, рукама и ногама покушавали да нам објасне. То је каткад изазивало заједнички смех.

Са млађим продавцем мајица попили смо на спрату његове радње кафу. Испричао је да је био по целој Турској. Слушао је где смо све били и потврђивао главом. Онда нас је упитао да ли смо били у Анталији. Нисмо, али хоћемо. Он је блиставих очију рекао – поред Истамбула то је најлепши град. Растали смо се као другари.

Потом смо хтели да запечатимо наше време у граду још једном кафом. Наишли смо на онај кафић који тог јутра није био отворен. Када сте први пут у неком граду, време се згусне, па вам се навече чини да сте ту већ данима.

Кафић и пржионица кафе „Дада“ – да живим овде то би било место у којем бих проводио своја слободна преподнева. Башта коју је само улица делила од обале, била је лепа, али поветарац са пучине је доносио дашак хладноће, па смо ушли унутра.

Кад смо пошли назад у хотел, стали смо на погрешну станицу долмуша. Упитали смо жену, која је очито на аутобус испраћала мајку, како да дођемо до праве станице. Она нам је рекла да сачекамо са њом, питаће возача. Тако је и било. Возач нам је махнуо да уђемо. Истовариће нас две станице даље, где стаје и наш аутобус. И неће хтети ништа да наплати. Његово лице, лице жене која маше и нама и својој мајци, стопиће се у лице Кушадасија, питомог попут птице коју носи у свом имену.