Роњење уз ајкуле жељне секса

У акваријуму у Порт Судану упознао сам Ханса, високог мишићавог црнца кратке коврџаве косе, дуге браде, власника компаније „Октопод“, која организује зароне на коралне гребене Црвеног мора.

„Дуж суданске обале протеже се узак појас планина – то је кичма Судана! А у мору дужином од две хиљаде километара од Сомалије до Египта  налази се кичма Црвеног мора – корални гребен настао пре шест или седам хиљада година. Више од хиљаду врста риба живи на његовим падинама, а стотинак само ту и нигде више на свету. Вода је пријатних 27-28 степени, као у кади. Црвено море је најсеверније тропско море на свету, због топле воде омогућава развој живота какав се мало где среће, али ова температура не погодује планктонима и алгама, па је море чисто, барем судански део. Неистражено је и недирнуто, мало је ронилаца који силазе у његове дубине“, прича у даху Ханс, док ми пружа визиткарту и позива ме да дружење наставимо, али на дну Црвеног мора.

„Откуд ти име Ханс? Не звучи баш као суданско име?“

„Мој отац је помагао Хансу Хасу, славном рониоцу и по њему ми дао име. То је аустријски биолог, један од првих ронилаца модерног доба који је осмислио прву подводну камеру, начинио прве фотографије и снимио први филм 1940. године у дубинама океана. Но, Ханса је истински прославио филм о коралима Црвеног мора снимљен управо у нашим водама емитован 1951. године. Ханс је објавио 32 књиге и снимио 73 филма“, подучава ме млађи Ханс, али ја већ одавно знам за овог великана познатог по речима „Желим да се под водом крећем као риба међу рибама“.

У доба када је стари Ханс зарањао, то је чинио мало ко: он је био истински пионир који је у толикој мери популаризовао подводни свет да се сматра оцем данашњег роњења, а наставак свог првог подводног филма снимио је у Јадранском мору, покрај Дубровника.

Када је први пут зарањао, Ханс је сâм морао да осмисли опрему за роњење, боце, или боље рећи у то време торбу са ваздухом коју је поставио на леђа пошто му се није допадало да буде на грудима, а он је створио и посебну врсту риболиких ножних пераја.

А под водом – магичан, непознати свет! Ханс је направио прву подводну камеру зато што му пријатељи нису веровали када би им причао шта је све угледао под водом. Ни мени, када сам се вратио са својих првих путовања по џунглама Суматре, по тибетанској висоравни или градовима у кинеском приобаљу, моји пријатељи нису веровали шта сам све доживео. У то време нисам уопште фотографисао, на Тибет чак нисам носио фото-апарат: чинило ми се да ћу шкљоцкањем покварити доживљај и удаљити људе које срећем. Од тад се много штошта променило; сада сам поносан на фото-архиву са путовања у којој се налази на стотине хиљада фотографија.

Захваљујући Хансу, који је само између 1942. и 1953. године учинио више од две хиљаде зарона, људи су први пут масовно слушали о коралним гребенима, ајкулама, хоботницама…

„Пре месец дана пролазили смо променадама Беча, а сада пролазимо променадама на дну Црвеног мора“, рекао је у свом филму Ханс Хас, и ја сам пресрећан да ћу сада имати прилику да учиним слично поређење: после променада Београда, стижем и ја међу палате од корала и то у једно од најбогатијих подводних станишта планете.

Слободан сам само једно пре подне, тако да ћемо начинити само два зарона. Бродић водича Ханса налази се на плажи северно од Порт Судана, и ми хитро одлазимо, како бисмо зароне завршили пре него што сунце засија пуном снагом.

„Већа је опасност од сунчаног удара, него од подводног света“, каже ми Ханс, мада ја знам да роњење у Судану није за почетнике. Опрема је старија, а Суданци баш не поштују међународне стандарде у њеном одржавању. Највећи проблем је недостатак коморе за декомпресију – она постоји само на једном приватном броду.

„Море је више пута пресушивало, тако да се на дну налази нагомилана со. Нема много свеже воде, Црвено море је са океаном повезано уским мореузом одакле слабо долази свежа вода, тако да је салинитет велики“, објашњава ми Ханс, а ја знам да то значи да је зарон тежи, тј. да је потребно много више баласта да би нас повукао на дно.

Већ после неколико метара наишли смо на породицу великих ража. Лебделе су тачно изнад нас осветљене површином, а мање су се, као знатижељни младунци, спуштале до наших глава. После још неколико метара угледасмо крупне очи и оштре зубе на дугачкој риби змијоликог изгледа: то је баракуда! После прве појавила се још једна, а затим испред нас почеше да се пресијавају светлуцави одблесци читавог јата са најмање педесетак сребрнастих јединки са вертикалним пругама.

Живот под водом

Уз корални гребен полако се спуштамо на десет метара дубине. Ту су остаци „Предконтинента 2“, једног од најславнијих подводних пројеката који је осмислио француски океанограф и научник Жак Кусто. Овде је постојало подводно насеље у којем су људи живели месец дана како би померили границе човечанства. То је било здање у облику звезде, „свет без сунца“, како је Кусто назвао филм о животу на овим коралима, један од 120 његових филмова који су допринели схватању океана више него било који други пројекат у историји.

Нажалост, двојица пионира и великана подводног света, Кусто и Ханс, нису били у најбољим односима.

Кусто, некадашњи припадник француског Покрета отпора и капетан морнарице, такође је допринео опреми коју управо користим, јер осим пераја дизајнираних по Хансовом моделу, регулатор за ваздух на захтев, по удаху, који користим осмислио је Кусто са инжењером Емилом Гањаном. Тиме је начинио праву подводну револуцију, пошто су елиминисана непрактична довлачења ваздуха цевима или коришћење апарата са затвореним циклусом на малој дубини.

Кусто је по свету пловио на свом броду „Калипсо“, борио се за очување природе и маштао да ће једном настати homo aquaticus – подводни човек којем би, можда, научном интервенцијом, израсле шкрге тако да може да живи на дну океана.

Спустили смо се на десет метара дубине баш на овом месту само због Кустоа, јер сам желео да видим једини остатак његове конструкције која изгледа као летећи тањир на дну мора, постављена на четири ногаре и обрасла зеленилом и коралима. Шесторица људи живела су у кући-звезди тридесет дана, док су двојица живела на дубини од 27 метара. Управо посматрам неку врсту хангара, „гаражу“, како су је звали, у коју се спуштала мини-подморница.

У Кустоовом подводном дому ваздух је био богат хелијумом, гасом који је глас укућана учинио пискавим и једва разумљивим, тако да је Кусто предлагао и увођење посебног подводног (пискавог) есперанта. Укућани су губили апетит, спорије им је расла коса, а ране су им брже зацељивале него на површини.

Из свог дома рониоци су могли да врше далеко дубље зароне него са површине, с обзиром на то да су им тела већ била прилагођена на већи притисак. Наука је имала много бенефита од овог пројекта чији су научни резултати постали основа за касније припреме астронаута за летове у свемир.

Зна се да је мање људи посетило најдубље место океана него што их је било на Месецу. Дубине мора и океана су другачији свет, непозната страна планете, коју недовољно истражујемо. Да није било Кустоа и Ханса, питање је колико бисмо и данас о нашој планети знали. Колико су велика њихова научна и авантуристичка достигнућа, померање граница, толико је значајна популаризација на којој су радили, јер су заинтересовали стотине милиона људи за подводни свет.

У даљини угледасмо како нам се приближава јато риба са препознатљивим перајем на телу: то су ајкуле! Тек кад се приближише схватих, по пљоснатом носу, да су то чекићаре. Стотинак јединки полагано и сличним темпом, као да у договореном реду путују на састанак, прошло је покрај нас. У овим водама, када је доба парења, има их на хиљаде, па рониоци из целог света долазе специјално за тај спектакл.

„Овамо долазе на мрешћење. Није њима до ронилаца, њима је до секса“, говорили су ми, тако да нисам био забринут.

Зид од коралних гребена нагло се спушта до дубине од чак седамсто метара! То што је море дубоко и дугачко а уско, значи да ајкуле које живе у његовим водама, и то не само ове безопасне, лако залутају до обале. Зато је број напада у оближњем Египту много већи него у другим деловима планете, комбинован са неконтролисаним бацањем отпадног меса у воду, истребљивањем риба којима се ајкуле хране и јурењем ајкула са туристичким бродићима. Напада у Судану није било деценијама. Но и тад то нису учиниле чекићаре – од 1580. године до данас у свету је забележено само 17 напада ових ајкула на људе, од чега ниједан није био са смртним исходом.

Правила за роњење са ајкулама

Трипут сам ронио са ајкулама и никада се нисам осећао угроженим, али их нисам ни изазивао. Поштујем правила да никада не носим ништа светлуцаво на себи, не улазим у воду ако имам ране на себи, не носим никакав накит, а не роним ни рано ујутру ни касно предвече, када би ајкула могла грешком да ме помеша са нечим укуснијим. Претварао сам се да сам само још једно биће у води, које притом није њихова храна. А заиста, људи им нису интересантни, јер смо превише кошчати, па ће ме ајкула, тако су ми барем искуснији рониоци објашњавали, чак и ако ме загризе – испљунути.

„Ајкуле нападају зато што су збуњене, знатижељне или уплашене. Никада неће намерно напасти човека“, слажу се сви рониоци са којима сам на ову тему разговарао.

Не верујем да би ми била утеха то што ме је напала збуњена ајкула, као што није ни руском туристи којег је једна слична напола појела у Египту лета 2023. године. Када су је уловили, извукли су делове унесрећеног туристе из њене утробе, саставили их са деловима које су покупили на мору и тако сахранили, док су ајкулу мумификовали и поставили у локални музеј.

Но, чини ми се да би то згрозило Ханса, као што згражава и све нас, љубитеље океана и свих бића, зато што утерује страх и шири нетрпељивост према овим бићима.

Већа вероватноћа је да ће вас убити чеп од шампањца него ајкула

После популарног филма „Ајкула“ нагло је порастао број убијених животиња, а поједине врсте су доведене до изумирања. Због величине ајкула, застрашујућих зуба и смртних последица њихови напади су главна вест свуда у свету, мада су заправо ретки. Годишње се региструје седамдесетак напада широм света, а четворо људи тако изгуби живот. Упоредите то са саобраћајним несрећама, ударима грома, ратовима… За исти период, тј. у току једне године, људи у просеку убију чак сто милиона ајкула! А посебно треба поменути да од више од пет стотина врста ајкула, људе већином нападају само три врсте: велика бела, тигар и бик ајкула. Људи који воле да се играју статистиком, лако доказују да је далеко већа шанса да вас убије чеп од шампањца, муња из ведра неба или да се случајно отрујете.

„То су најлепша створења на свету“, каже ми Ханс када смо изашли на обалу. Достојан је свог имењака, пошто је стари Ханс био познат по томе што се широм света залагао за права ајкула, покушавајући да докаже како су то драга и добра бића. Он је био међу првима да то јавно каже, а сада се то претворило у читав покрет, у којем се и ја проналазим. Снимио је и филм „Човек међу ајкулама“, и тврдио да је ронио са њима чак две хиљаде пута, а „само пет пута био нападнут“.

Но, ајкуле су нас брзо напустиле, а по коралу који се спушта седамсто метара у дубину, приметисмо мекушце са одбаченим оклопима, налик џиновским пужевима упалим у сликарску палету. Научни називи им одговарају изгледу па видимо „плесачицу“, „змаја“, „морског зеца“, „невен“, „кловна“. Постоји 175 врста, а већина живе на овим коралима, заједно са више од хиљаду бескичмењака и две стотине врста корала.

Током изрона покрај нас прође лептир риба, са грудним перајима раширеним као у птице.

Ханс је осмислио теорију названу „енергон“ по којој понашање свих бића – човека, животиња и биљака – потиче из истог извора. Та теорија нека је врста научног суматраизма, проналажење тананих нити које повезују човека са храстом и ајкулом.

„Мој познаник, одушевљен хоботницама, проводи по осам сати дневно испод океана“, прича ми Ханс док окреће бродић ка обали.

„Када су га једном питали зар то није неприродно, он се наљутио одговоривши: 'Зар није неприродно да ви живите у бетонским зградама, у бетонираним градовима, у прљавштини и буци, без зеленила? То је неприродно, а море – то је сушта природа…' “

Излазимо на плажу, кад у плићаку угледах малену тигар ајкулу! Насукала се, више је у песку него у води, праћака се свом снагом, али је и снага и живот полако издају. Млађани Ханс јој притрча, узе је у руке као бебу… Све знање о ајкулама некуд ми нестаде и ја се уплаших да ће Ханс завршити као ручак у дубинама. Инстинктивно затворих очи, кад зачух – бућ! Нестала је у дубинама, а Ханс се задовољно осмехивао, позивајући ме да пожурим, чека нас ручак.