Први судански студент у Југославији, лекар који је умро као сликар

Пре неколико година посетио сам у Картуму сликарски атеље најпознатијег српског студента медицине у Судану, Фуада Абу Самре. Био је први студент у Југославији који чак није био стипендиста, него је дошао у Београд о свом трошку. Судан је добио независност 1956. године, а само две године касније Фуад се већ уписао на Медицински факултет. 

С беретком на глави подсећа на француске сликаре. Стан му је препун слика. Задивљује ме једна насликана дама раскошне црвене хаљине набреклих груди. Показује ми своја уметничка дела, а кад стане поред њих, у боје се утапа и његово мршаво старо тело. Неке су веселе као младалачки дани, а друге пуне тмурних очију и боја као да предосећају несрећу. Поједина платна су огромна, преко целог зида. Боје и четкице су свуд по не баш претерано сређеном дому. 

„Живео сам и радио у Судану, Лондону, Багдаду… путовао светом. Ја сам лекар по професији, али сликар по души! Нисам могао да завршим живот а да не оставим трага на платну, дрвету, стаклу, ма било чему што ми падне под руку кад осећања крену да ми се ковитлају.“ 

Талентован је и слике му се скупо продају. Под старе дане по свету приказује своја дела по изложбама чијим се каталозима хвали. 

На полици препознах Медицинску енциклопедију Лексикографског завода у десет књига. Добро је рабљена, а сигурно једва пренета за Судан – има у њој скоро двадесет килограма. На полици је такође џиновски српски кувар „Велики пелапрат“, а ту су, одмах поред микроскопа, и аудио-касете Бајаге и инструктора. 

Међу афричким тиквама, маскама и котарицама спазих да је на зид окачен и српски опанак и шајкача, а ту је и флаша шљивовице, стара двадесет година. То му је поклонио таст, отац његове бивше српске супруге. Са њом има троје деце. 

Фуад је био први експерт за рендген у Судану, то му је била специјализација. Обишао је много земаља као еминентни доктор, чак је осамдесетих година прошлог века једно време радио на Косову и Метохији. Његово знање спасило је на стотине живота, учинило да се многе болести на време открију па и излече, смањило је патњу многих људи. Али не и патњу у њему. Он је сликар, а не лекар, па ако је већ живео као лекар, одлучио је бар да умре као сликар. 

Албуми са поштанским маркама откривају још једну Фуадову страст. Али он ми признаје која му је највећа слаба тачка: жене! Волео их је целог живота и још их воли. Заменио би године старачког живота за једну страсну ноћ, али то давно није могуће. Диви се лепоти Српкиња – не може да замисли да би виле или богиње могле бити лепше. 

Ја сам се тих дана загледао у једну Етиопљанку. Била је млада и наивна, побегла у Судан од беде и грађанских немира. Етиопљанке воле дугу коврџаву косу, њена је заиста била бујна. Коса ми се највише на њој и допала: чинило се као да је у коврџама скупљена цела Африка. 

Фуад је, сасвим разумевши и моју опчињеност женама, понудио да преноћимо код њега. Био сам у потпуној неверици када је пред спавање скинула, чинило се, две трећине своје главе, а онда сам помало постао и растужен и разочаран: требало је себи признати да су емоције према перици биле веће него према њој. 

Моја Етиопљанка долази из конзервативне породице, никада раније није изашла са мушкарцем и чула је да је велики грех спавати са супротним полом. Али је сада у туђем граду и туђој земљи, живот је тежак и усамљена је. Мало љубави, мало додира, па и мало мог новца, не би јој шкодило. И тако је пристала да легне у кревет са мном и почини тај велики грех – спавање са мушкарцем. Само што је она била убеђена да се ту ради о правом спавању, а ја нисам желео да невином бићу развејавам илузије. Живот ће то свакако сам учинити, а захвалан сам јој на тој невиности, на слатким сновима те ноћи која је за памћење.

А за памћење је и доброћудни Фуад, први српски студент, рендгенолог који је трагао за лепотом и пронашао је у женама. Било му је жао што женске лепоте нема довољно да се њоме испуни сваки кутак постојања. На крају је остао сам, а огромну празнину, у себи, али и у несрећном свету, испуњавао је сликарским бојама.

Умро је пре грађанског рата, није доживео да гледа како му покућство и даме које је стрпљиво преносио на платно, разносе пљачкаши.