Читај ми!

Југ Албаније на прагу туристичке сезоне – море, плаже, цене и мало српске историје

Ускоро почиње туристичка сезона у Албанији. Онаква како су некада изгледали вашари у Србији. Гужва на све стране, прашина, дим и мириси из ресторанчића у којима се служи суфлаће или гирос, тј. месо које се врти на врућини, продавци дрангулија, на плажи немаш где да спустиш пешкир, а на путу се возила мимиолазе с муком.

Иако ми је одавно обећала да ћемо заједно на југ када тамо буде ишла послом, стрпљиво сам чекала позив своје пријатељице Аљбане. Рођена је у Скадру, пореклом је из Црне Горе, а ради у Тирани где заступа једну српску компанију. Позив је стигао претпоследњег дана маја.

Спаковала сам само неопходно и решила да доживим југ Албаније на прави начин, да не јурим за сваким детаљем који бих да забележим камером, или за саговорницима, него да путујем, осетим атмосферу албанске обале и уживам у природи и друштву. Хтела сам да ми се овога пута тамо свиди све, поред мора и природе.

Кренуле смо из Тиране ујутро, око пола осам, и већ око пола десет пиле смо кафу у Валони, на новом шеталишту Лунгомаре. Аљбана је изврстан возач, нисмо журиле, поштовала је саобраћајну сигнализацију, што је изузетно важно, поготово током сезоне кад је саобраћајна полиција на сваком кораку.

Током пута размишљала сам о томе како Југ није оставио посебан утисак на мене када сам га први пут посетила, такође ван сезоне, мада сам и тада била у дивном друштву и обишла целу обалу. Прославили смо Васкрс у Саранди, и било је стварно величанствено. Ипак, нисам била импресионирана. Дежа ви. Црна Гора пре тридесет година. Ипак, природа и море су прелепи. Валона је леп и сређен град који процвета током лета, и већ је спремна да дочека туристе.

Некако имам утисак да ме све ово време, колико живим у Албанији, као сене прате духови предака који су с муком прешли преко ове земље, а многи од њих и оставили своје кости у њој. Зато су редови наше војске и избеглица који чекају италијанске бродове да их превезу на Крф прва слика коју видим кад помислим на Валону.

Близу Нарте, села одакле су неки кренули на Крф а неки у Бизерту, налази се и манастир Зврнец, посвећен Св. Марији. Ту су наши војници чекали данима, те 1916. године. И док смо пиле кафу, гледала сам море и на њему бродове који су учествовали у НАТО вежби која се тих дана одржавала у Албанији.

После краће паузе наставиле смо пут ка Саранди. Сва места до Орикума још су изгледала снено, непробуђена из зимског сна. Помислила сам како ће у њима само за који дан такође бити гужва.

Брзо смо стигле до Орикума и лево, пре уласка у градић, скренуле ка планини Логара како бисмо наставиле ка југу. Будући да сам тај пут већ једном прешла, кривина до кривине, наоружала сам се стрпљењем. И било је потребно – пред нама се пружала дугачка колона јер је један камион успоравао саобраћај.

Близу Орикума Влада Албаније је почела да гради тунел који ће знатно скратити пут до првог насељеног места с друге стране планине, Паљаса, на обали мора. Пошто смо успеле да заобиђемо колону и камион, некако смо се брзо попеле до врха националног парка Логар. Зауставиле смо се на видиковцу одакле се пружа поглед на Јонско море. Ипак, нисмо га виделе због магле. Спуштајући се ка обали још једном покушавам да забележим поглед на Паљас, Дерми и део приобаља. Ту се већ види градња новог луксузног насеља које би, као и тунел, требало да буде завршено наредне године.

Прошле смо поред Дермија, нисмо се заустављале како бисмо на време стигле на уговорени састанак са круепљаком села Вуно, што би у нашем преводу било старешина села. Аљћи Андони нас је чекао у башти сеоског кафића, у чијем центру и данас стоји споменик палим борцима из Другог светског рата. Имала сам утисак „као да сам негде“, што би рекла једна мени драга особа кад јој се допадне нешто у Албанији.

То је утисак као да сам у Грчкој, у селу из филма Грк Зорба. И стварно је на југу све другачије… Почела сам да схватам оно што ми је Аљбана више пута поновила током путовања: да Албанију река Шкубин дели на два дела и два говорна подручја – Геге и Тоске. И још, да се народи у та два дела разликују и по говору, и по изгледу, да су Албанци са севера високи, док су на југу налик на Грке.

Андони нас је повео до најстарије цркве у селу које данас има 150 становника, углавном старијих, и 21 цркву. Из тог села су потекле многе, каже ми, знамените личности, не само албанске политичке сцене, већ књижевници, новинари, дипломате… Место је недавно, уз помоћ Европске уније, реновирано, враћен му је некадашњи изглед и полако постаје атракција за туристе.

Међутим, село не може да одговори на захтеве туриста који би ту да преноће и остану дан-два је, како ми каже Андони, некада дипломата у Швајцарској, нема радне снаге.

„Млади су сви отишли, у селу смо само ми старији и нема ко да ради и бави се туризмом. У селу немамо ни амбуланту ни школу. Колико је то тужно – погледајте, чемпрес је никао на згради старе школе“, показује ми Андони.

Ушли смо у Цркву Св. Спиридона која је проглашена за споменик културе Албаније првог степена. Према натпису, обновљена је 1788. године, а после пожара 1998.  поново је рестаурирана. Ту, у некадашњем центру села, налази се и мања црквица посвећена Светим Архангелима.

Недалеко од Вуна налази се једна од најлепших плажа Јаље, где се одржавају разни музички фестивали и забаве током сезоне, тако да је углавном посећују млади. Пут до ње је нов, али пун кривина. Ситно камење и прелепа тиркизна боја воде одлика је и ове плаже.

Наставиле смо даље јер нас је у сеоцету Борш, које има најдужу плажу на Јонском мору, чекао власник хотела у који долазе Срби. Састанак са њим уговорио ми је оснивач сајта Албанија.рс и ФБ групе Летовање у Албанији Борис Фирицки. Када би овдашње власти знале како им ова два друштвена медија праве добру и лепу рекламу верујем да би им давали лепу апанажу.

На путу до Борша прошли смо поред Химаре, Ћепара и Порто Палерма. Химара је нешто већа од осталих села дуж обале, и има много лепих плажа.

Аљбана ми рече како је један њен пријатељ Немац за албанску обалу Јонског мора говорио „лепо је, море и плажа“, очигледно мислећи на то да Албанија мора још да ради на инфраструктури поготову у приморским местима. У Хотелу Blue Daus последње припреме пред отварање сезоне биле су у току. Постељина се прала и пеглала, сређивала плажа коју неасфалтирана улица дели од хотела.

„У селу нема асфалта дуж обале“, рекла ми је Аљбана и смешкајући се посматрала моју реакцију. Њој је мора преко главе, јер и сама има кућу на северу, у Вељипоји код Скадра, близу обале.

Власник хотела Кљодијан каже ми да код њега долазе туристи из Србије да се одморе и не виде ништа осим мора и хотелске собе. Пребукиран је ове сезоне и све је унапред резервисано. Очекује да ће Албанија забележити раст у туризму за 35 процената.

„Моји гости су махом пословни људи и њих ништа сем плаже и хране много не интересује. Ако пожеле да се прошетају, оду до Химаре или Саранде, која није далеко, или оближњег Порто Палерму коме се налазе тунели за торпедне чамце и тврђава Али-паше из Јањине“, објашњава Кљодијан, додајући да дуж Борша има много лепих места за купање и познатих плажа.

Исцрпљена и уморна од пута и кривина, предложила сам Аљбани да више нигде не стајемо него да  идемо право у Саранду до које има још око сат вожње. Моја љубазна сапутница, посвећена и пажљива, све време пута објашњавала ми је детаље и причала о местима поред којих смо пролазили кривудавим путем поред обале. Асфалт је нов, а природа и поглед на море остављају без даха.

Пожелела сам неколико пута да се зауставимо, да легнем испод маслине, гледам у море и околне планине, у небо. Међутим, имајући у виду да је њој било важно да стигне до Саранде што пре због посла, нисам хтела то предложила, само сам погледом испраћала табле са именима села поред којих смо пролазиле: Пићерас, Лукове, Св. Васил, Њивице… све до Саранде.

У хотел у Саранди стигле смо исцрпљене од пута. Почео је да дува ветар и да пада киша, тако да смо се после касног ручка одлучиле за одмор.

Размишљајући о Албанији уопште, о природи и њеним лепотама, схватам да се ова земља сама воли. Толико обдарена природним лепотама, богата рекама, 362 километра обале, планинама, маслињацима – а тако сиромашна. Тонући у сан,  схватам да тек сад разумем напоре овдашњег премијера Едија Раме да доведе у ред и исправи све оно што су пре његовог доласка на власт други покварили. Да улепша, улицка, дотера, колико год уреди албанску обалу и Албанију подигне на ноге. Да изгради инфраструктуру и промени изглед градова. И дивим се његовим напорима и сналажљивости јер се његов труд види, и то не само на изборима. То се види у све лепшим и уређенијим градовима, путевима, институцијама, болницама. И једва чекам да видим Скадар за коју годину, имајући у виду да је пре месец дана његова странка, Социјалистичка партија, дошла на власт после 32 године владавине Демократске партије Саљија Берише. А у Скадру ће тек бити посла.

Саранда је леп градић, једна од три велике луке у Албанији, али препуна бетона. Урбанистички хаос. Увече смо прошетале ривом и среле се са „мојом Софијом“. Тако зовем рођену сестру моје колегинице Еде Радоман Перковић која ради у документацији наше телевизије. Софија и Еда су деца информбировца рођене у Саранди, где Софија и данас живи, и са супругом има кардиолошку клинику. Сусрет смо договориле у порти цркве.

То предивно створење не умем да опишем. Сваки наш разговор почне и заврши се причом о животу њеног тате у Албанији. Међутим, Софија још није спремна да о томе јавно говори. Надам се да ћу једнога дана урадити ту причу.

Прошетале смо поред риве, пустиле по неку сузу и отишле да видимо да ли отворен ресторан који је донедавно држао један Београђанин. Рекли су нам да не знају да ли ће долазити и отварати ресторан ове сезоне јер не може да нађе кувара.

Одмах преко пута Саранде је Крф до кога свакодневно плове бродићи. Сликала сам га с терасе хотелске собе у којој смо преноћиле, тачније у којој сам целе ноћи била будна. Прво нисам могла да заспим од умора и узбуђења, музике која је допирала из ресторана негде до после поноћи, а кад је почео да ме савладава сан догодио се земљотрес. Наравно, остала сам будна до зоре.

Сутрадан смо кренуле ка Ксамилу. Одлучила сам да мало помогнем Аљбани у послу и научим нешто ново. Отишле смо до једног маркета у центру Ксамила да проверимо снабдевеност робом. Запазила сам да има доста производа из Србије, (грисине, смоки, чипс, чоколадице, наше млеко, кућну хемију, тоалет-папир и убрусе) да су цене, иако званично више него лане, ипак повољније него у Грчкој или Београду. Млеко кошта колико и у Тирани. Пастеризовано 190 лека за 2 литра. Моја кравица 1,5 литара 230 лека, Lathe од 2 л 290 лека, Кос (илити њихов јогурт, тј. пре кисело млеко) 160 лека. И цене воћа и поврћа су исте као у Тирани, дакле нешто јефтиније него у Београду, а ресторани су свакако јефтинији свуда у Албанији него код нас. Примера ради, 120 динара кошта најскупљи макијато.

Нисам јој била од користи па сам се спустила до прелепе плаже у Ксамилу на којој је већ тога дана била гужва. Лепо је стварно, али мени не пријају врућина и гужва, ни прашина са улица које нису асфалтиране.

Пошто је Аљбана завршила посао, замолила сам је да у повратку свратимо до, како пишу многи медији, чак и инострани, на једну од десет најлепших плажа на путу између Ксамила и Саранде – Pasqyra (Огледало). И опет кроз село, узак прашњав пут, док смо се спустиле до две, једне поред друге стварно лепе плаже. Shpella e Pellumbave и Pasqyra – једна уз другу, предивна боја воде, и то је све. Али ја очигледно нисам за такве авантуре где нема уређених плажа, па ни тушева. Мени треба више комфора.

На том делу пута од Ксамила до Саранде пажњу су ми привукли базени у којима се гаје рибе и шкољке, које обожавам да једем. Порција дагњи, мидје – како их Албанци зову, у зависности од ресторана кошта 600–1.700 лека. Иначе, цене у ресторанима су повећане 15-20 посто у односу на прошлу годину. Цена за лежаљку је од 5 до 15 евра.

Кренуле смо назад, за Тирану, преко Ђирокастре. Сада се на албанску јужну обалу више не мора ићи преко националног парка Логара – на пола пута од Тепелене до Ђирокастре је тунел који излази близу села Борш, и тим путем се много лакше и брже стиже до Саранде и натраг. Али ми смо се одлучиле за пут преко Ђирокастре како бисмо виделе, она по ко зна који пут а ја други, извор Сyри и Картр, то прелепо чудо природе. Међутим, већ од скретања према извору гужва је била толика да сам јој предложила да наставимо даље.

У Ђирокастри нас је чекао мој колега Пиро Насе, новинар српског порекла, који живи и ради у том граду који је под заштитом Унеска због јединствених кровова од камених плоча. Дочекао нас је у ресторану близу града где нас је повео на ручак, традиционалан за тај крај Албаније. Салата, месо, маслиново уље, кромпир необично дуг (какав сам само у Мекдоналдсу виђала), незаобилазни raki rrushi. Пиро је независни новинар, фриленсер, ради као дописник за Рeпорт ТВ из Тиране а води и сајт Југу лајм.

Велики Србин из Албаније, југоносталгичар. Каже да је његов прадеда када је 1916. прелазио Албанију био рањен и није могао даље. Прихватили су га и лечили у Апсалу, сеоцету које је данас пусто, на самој граници са Грчком. Ту се заљубио – и остао. Пиро се данас радује сваком доласку гостију из Србије и нема кога није дочекао и угостио. Из љубави према својим коренима и Светосављу деци је дао српска имена – Савини по Св. Сави а Јовани по Св. Јовану.

После Ђирокастре упутиле смо се ка Тирани. Прошле поред скретања за Тепелене и новог тунела у Делвини, и наставиле  према Фиеру где смо се укључиле на ауто- пут. Била су то лепа два дана. Аљбана се није сликала са мном само из једног разлога – каже није фотогенична.

Албанску обалу, свакако, треба обићи: природа је прелепа, море топло и очаравајућих боја, храна укусна, домаћини више него љубазни и још није скупо, мада је, ипак, из године у годину све скупље.

понедељак, 20. мај 2024.
17° C

Коментари

Re: Poreklo
Чије гене носе народи у региону
Imam novcic od 1 centa dole je vrednost ponudjena 6000 dinara
Ако пронађете ову новчаницу одмах идите код нумизматичара
Imam mali novcic 1 cent
Ако пронађете ову новчаницу одмах идите код нумизматичара
Косовски вез
Нематеријална културна баштина Србије – косовски вез
Prodajem
Ако пронађете ову новчаницу одмах идите код нумизматичара