Орлови лове павијане тешке 26 килограма, да ли су некада давно ловили и људе?

Ново истраживање из пустиње у Чаду показује да орлови успешно лове одрасле павијане тешке и до 26 килограма. Ово откриће мења досадашња уверења и отвара питање да ли су рани људски преци такође били мете напада из ваздуха.

Научници су на висоравни Енеди у сахарском делу Чада открили остатке најмање девет анубиских павијана. Лобање и кости пронађених животиња имале су дубоке убодне ране и бразде које одговарају смртоносном стиску канџи великог црног орла Вероа (aquila verraeuhii).

Ова врста орла лови са врхова литица, понекад у паровима, и има распон хвата канџи од 40 центиметара.

Истраживачки тим, који су предводили приматолошкиња Кетрин Хобајтер и антрополог Натанијел Домини, представио је ове налазе у часопису American Journal of Bilogical Anthropology.

До сада се у биолошкој антропологији сматрало да птице грабљивице не могу да савладају примате теже од 13 килограма. Међутим, убијени павијани су у просеку имали око 22,2 килограма, док је највећа јединка тежила више од 26 килограма.

Осам од девет страдалих павијана били су одрасли мужјаци, што указује на лов пре него на лешинарење, јер налажење угинулих животиња не би фаворизовало одређени пол. Научници напомињу да мужјаци примата понекад покушавају да одбране групу од орлова нападајући их, што би могло да објасни овај необичан несразмеру.

Претње из ваздуха за ране хоминине

Нови подаци показују да телесна маса раних хоминина није била довољна заштита од ваздушних напада. Одрасли павијан од 26 килограма улази у распон телесне масе наших древних предака са афричког континента.

На пример, чувени фосил женке врсте australopitecus afarensis, познате као Луси, тежила је око 28 килограма када је живела на територији данашње Етиопије пре око 3,2 милиона година.

Једини до сада потврђени случај орловског лова на хоминине је Дете из Таунга, одојче врсте australopithecus africanus тешко око десет килограма, за које се верује да га је однео велики орао пре 2,8 милиона година.

Кетрин Хобајтер са Универзитета Сент Ендруз објашњава да би више врста аустралопитекуса, које су живеле пре један до три милиона година, било у истом распону тежине као одрасли мужјаци павијана из студије. То значи да су хоминини сасвим сигурно били рањиви на нападе из ваздуха, баш као што су их угрожавали крокодили и хијене.

Научне дебате и стратегије преживљавања

Антрополог Скот Мекгро са Државног универзитета у Охају истиче да су рани хоминини вероватно били атрактивне мете због своје релативно мале величине тела, посебно одојчад и младунци.

Због ограничених физичких одбрана, они су морали да развију низ бихевиоралних адаптација како би смањили рањивост на грабљивице. Те адаптације су вероватно укључивале живот у већим групама, упозоравајуће крике и пажљив одабир станишта која нуде заклон од напада одозго.

Поједини стручњаци ипак позивају на опрез при тумачењу ових налаза из суровог пустињског окружења.

Орнитолог Роберт Симонс са Универзитета у Кејптауну наводи да су орлови опортунисти и да у екстремно сувим условима недостатак уобичајеног плена може натерати птице на веће и опасније мете. Хесус Баутиста-Родригез, координатор пројекта за пустињске сури орлове, додаје да су потребна даља теренска истраживања како би се тачно утврдило на који начин су птице долазиле до павијана.

„Сасвим је могуће да су неке, или чак све, од ових јединки већ биле мртве, на самрти, озбиљно ослабљене или на други начин неспособне да се бране када су се орлови њима хранили“, нагласио је Баутиста-Родригез.

Истакао је да ране на костима, иако у потпуности компатибилне са канџама орла, не доказују нужно да је птица активно убила здравог одраслог мужјака. Научници се ипак слажу да су изоловани екосистеми, попут ових у Чаду, драгоцени модели за разумевање како су се предатори и њихов плен прилагођавали током дугих периода суша у Африци.

среда, 18. новембар 2026.
13° C