среда, 18.11.2026, 17:18 -> 17:23
Извор: РТС, Live Science
Како је Клеопатра заиста умрла
Антички писци нису могли да се сложе око тога како је последња египатска краљица себи одузела живот, а чувена прича о уједу змије можда је више плод тврдњи њених непријатеља него историјских чињеница.
Смрт Клеопатре једна је од најпознатијих у историји. Египатска краљица и њен римски савезник и љубавник Марко Антоније изгубили су 31. године пре нове ере битку код Акцијума од Октавијана, који ће касније постати први римски цар, Август.
Следећег лета, Клеопатра је заробљена током изненадног упада римских војника у њене краљевске одаје у Александрији.
Према Октавијановој верзији догађаја, краљица је, уместо да се суочи са срамотом пораза, дозволила да је уједе отровна змија, након чега је брзо подлегла њеном отрову. Поједини римски писци, попут историчара Велеја Патеркула, прихватили су и преносили ту причу без довођења у питање.
Други су, међутим, били далеко мање уверени у истинитост таквог приказа, сматрајући га римском пропагандом чији је циљ био да учврсти Октавијанов успон на власт. И већина данашњих историчара сумња да је змија уопште имала било какву улогу у Клеопатриној смрти.
Како је, дакле, Клеопатра умрла?
Стручњаци са којима је разговарао портал Лајв сајенс истичу да је смрт египатске краљице и даље обавијена велом тајне.
„Не можемо са сигурношћу знати на који је тачно начин Клеопатра умрла“, навела је Пруденс Џоунс, професорка класичних студија на Државном универзитету Монтклер у Њу Џерзију и ауторка књиге Клеопатра: Збирка извора (Cleopatra: A Sourcebook, University of Oklahoma Press, 2006).
Оно око чега се историчари углавном слажу јесте да је Клеопатра VII, последња краљица Египта из династије Птолемејида, себи одузела живот и да је изабрала начин смрти који је омогућио да њено тело остане мирно и да задржи достојанствен изглед.
Изгубљени докази
Материјалне доказе о Клеопатриној смрти изузетно је тешко пронаћи. Велики део некадашње краљевске четврти Александрије данас се налази под водом, а подводни археолог Франк Годио, који годинама истражује то подручје, још није пронашао краљичин маузолеј, објашњава Џоунсова.
Чак и када би Клеопатрини посмртни остаци били откривени, мало је вероватно да би на костима могли да се пронађу трагови змијског отрова, додаје професорка, уз напомену да форензика није њена област стручности.
Најпоузданији сведок вероватно је могао да буде Олимп, Клеопатрин лични лекар.
„Нажалост, ништа од Олимповог сведочења није сачувано“, истиче Џоунсова.
Оно што је остало јесте прича коју су углавном испричали Клеопатрини непријатељи.
Најстарији сачувани запис представља песма римског песника Хорација, чији је покровитељ био близак Октавијанов пријатељ, наводи Џејн Дрејкот, историчарка са Универзитета у Глазгову.
Његова Ода 1.37, написана отприлике у време Клеопатрине смрти, слави Октавијанову победу и већ приказује краљицу како рукује змијама. Ипак, песма се завршава невољним дивљењем жени која је одбила да буде вођена као ратни трофеј.
Краљица без излаза
Након заробљавања, Клеопатра је држана под војном стражом. До тада је већ два пута покушала да оконча сопствени живот.
Први пут је покушала да се прободе ножем када су римски војници упали у маузолеј у којем се забарикадирала, а касније је покушала да се изгладни до смрти. Од тог покушаја одустала је тек када јој је Октавијан запретио да ће угрозити њену децу.
За Дрејкотову, ти покушаји готово не остављају простор за сумњу да је Клеопатра радије желела смрт него живот у заточеништву.
„Она не жели да буде затвореница. Не жели да је, као пораженог непријатеља, воде улицама Рима у тријумфалној поворци“, наглашава Дрејкотова.
У грчко-римском свету самоубиство није носило стигму коју је касније стекло под утицајем хришћанства, додаје историчарка.
„То је био начин да се почне изнова, да се човек ослободи сваке срамоте и понижења“, објашњава Дрејкотова.
Након пораза преосталих снага у Александрији и лажне вести о Клеопатриној смрти, Марко Антоније је први од двоје љубавника извршио самоубиство.
Према грчком биографу Плутарху, који је свој приказ засновао на сведочењу Клеопатриног личног лекара, краљица је посетила Антонијеву гробницу, окупала се, јела и послала Октавијану запечаћено писмо у којем је тражила да буде сахрањена поред Антонија. Тиме је наговестила да намерава да умре.
Октавијан је схватио шта се дешава и хитно послао гласнике ка њој, али су стигли прекасно.
Затекли су је мртву, одевену у краљевску одору, док су њене слушкиње Ира и Хармиона умирале поред ње.
Проблем са причом о змији
Џоунсова је прикупила записе античких историчара, биографа, географа и лекара о Клеопатриној смрти.
Сви извори помињу ујед змије, али неколико њих наводи и друге могућности, укључујући отровну маст, отров сакривен у шупљој укосници, као и змијски отров сипан у рану коју је краљица сама себи нанела уједом.
Од свих тих писаца, једино је географ Страбон био жив у време Клеопатрине смрти, а све особе које су се налазиле у просторији са њом такође су умрле.
Римски историчар Касије Дион забележио је да су једини траг биле две једва приметне убодне ране на њеној руци.
Међутим, ни тај податак не разјашњава много.
„Ујед кобре може да изгледа као две мале убодне ране, али не изгледају сви уједи кобре тако, нити су све двоструке убодне ране последица змијског уједа“, објашњава Џоунсова.
Она сматра да прича о змији потиче од Октавијана, који се налазио у Александрији у тренутку Клеопатрине смрти.
Плутарх је забележио да је током Октавијанове тријумфалне поворке у Риму ношена представа Клеопатре са отровном змијом приљубљеном уз њено тело.
„Међутим, Октавијан је био Клеопатрин непријатељ и зато његову верзију догађаја не би требало некритички прихватити“, истиче Џоунсова.
Дрејкот указује на још један могући извор забуне.
Накит у облику змије био је модеран у Александрији у то време, па су Римљани који су гледали краљичин приказ можда наруквицу у облику змије погрешно протумачили као праву змију.
Дрејкот не верује да је једна змија могла да усмрти све три жене.
Џоунсова је нешто опрезнија у процени.
Змије не убризгавају исту количину отрова при сваком уједу, а код неких такозваних „сувих уједа“ уопште не испуштају отров, објашњава професорка.
„С друге стране, не мислим да је то немогуће, јер тело кобре садржи довољно отрова да усмрти више људи“, додаје Џоунсова.
Отров који убија без видљивих последица
Према речима Дрејкотове, међу историчарима преовладава мишљење да је Клеопатра узела неку врсту отрова који је деловао брзо и није изазивао грчеве или повраћање.
Одсуство тих симптома представља важан показатељ.
Верује се да је змија која се помиње у античким изворима била врста данас позната као египатска кобра (Naja haje), чији отров изазива спору и мучну смрт услед отказивања дисања.
Клеопатра је, међутим, вероватно имала на располагању и друга средства.
Александрија је била средиште научних истраживања на Медитерану, а текстови из тог периода, попут Никандрове Теријаке, садржали су описе отровних животиња, напомиње Џоунсова.
Клеопатрин отац, Птолемеј XII, чак се саветовао са фармакологом Зопиром о противотровима.
Плутарх је тврдио да је Клеопатра лично надгледала експерименте у којима су испитивана дејства смртоносних отрова на осуђеницима.
Ипак, проф. Дрејкот упозорава да и ту тврдњу, као и друге приче о тровању, треба прихватити са резервом, јер су засноване на римским стереотипима о женама.
Према тадашњем римском схватању, „прави мушкарци борили су се мачевима“, док су жене, сматране „подмуклим и слабим“, наводно убијале потајно.
„Кришом ће вам ставити отров у храну“, рекла је Дрејкот, сумирајући тај стереотип.
Римски писци били су подједнако сумњичави и према другим владарским породицама.
Оптужбе за тровање пратиле су хеленистичке династије старог Египта и суседног Селеукидског краљевства, али и саму римску царску породицу.
Неке од тих оптужби вероватно су биле истините, сматра Дрејкот, али су други случајеви можда били последица болести изазваних храном или других здравствених стања која људи тог времена нису разумели.
Начин на који је Клеопатра умрла можда ће заувек остати мистерија, али за већину историчара мотив није споран: Клеопатра је одлучила да оконча живот под сопственим условима.