Повратак бизона: Могу ли древни џинови да зауставе пожаре у Шпанији

Хиљадама година након што су нестали са Иберијског полуострва, европски бизони враћају се у Шпанију са неочекиваном мисијом. Ови древни дивови не само да обнављају екосистем, већ постају кључни савезници у борби против све разорнијих шумских пожара.

У долини недалеко од Мадрида, где су ренџери Раул Родригез и Виктор Мануел Алонсо основали „Бисонте Парк“, догодило се право чудо.Када је огроман пожар у јулу 2026. године захватио регион, претворивши предео у паклену сцену, ватра се зауставила тачно на граници пашњака.

Вративши се следећег дана, уверен да је све изгубио, Родригез је затекао невероватан призор: већи део имања био је претворен у пепео, али су парцеле на којима су боравили његови бизони, краве и коњи остале готово нетакнуте.

„Живе косачице“ против ватрене стихије

Њихова непрестана испаша створила је природну противпожарну баријеру, појас ниске вегетације који је пламену пресекао пут.

Догађај је потврдио теорију на којој се заснивају пројекти поновног узгоја бизона. Фернандо Моран, ветеринар и директор шпанског Центра за очување европског бизона, описује их као „живе косачице“.

Одрасли бизон, тежак и до једне тоне, дневно поједе око 30 килограма вегетације, укључујући жбуње, грмље и гране - главно гориво за пожаре. Тамо где они прођу, густа шикара се проређује, што омогућава светлости да продре до тла и подстиче раст траве уместо запаљивог растиња.

Потреба за оваквим природним „ватрогасцима“ никада није била већа. Због климатских промена и депопулације руралних подручја, Шпанија се суочава са све интензивнијим пожарима који су у последњој деценији прогутали око 741.000 хектара шуме.

Од педесетих година прошлог века, напуштање села и смањење стада оваца оставило је пејзаж зарастао у лако запаљиво растиње. Бизони би могли да попуне ту еколошку нишу коју су некада одржавале домаће животиње, радећи посао који би иначе захтевао скупе машинске захвате.

Изазови повратка једне ишчезле врсте

Иако су прикази бизона овековечени на зидовима пећине Алтамира, сведочећи о њиховом милионском присуству на полуострву, ова врста је у Шпанији истребљена пре десетак хиљада година.

Данашња популација европског бизона, која у Европи броји око 8.400 јединки, потиче од само 12 преживелих животиња из зоолошких вртова након што је врста почетком 20. века нестала из дивљине. Ова ограничена генетска основа представља веома велики изазов за дугорочни опстанак врсте и захтева пажљиво управљање програмима узгоја широм континента.

Упркос очигледним користима, пут бизона у Шпанији није лак. Пошто су тако дуго били одсутни, власти их не признају као аутохтону врсту. Због тога је забрањено њихово пуштање у дивљину, а пројекти немају државну подршку и зависе искључиво од донација и волонтера.

Животиње живе у великим ограђеним парковима, а стручњаци попут Морана апелују на промену закона. Истовремено, део научне заједнице позива на опрез, истичући да су потребна даља истраживања о њиховој предности у односу на домаћа говеда или јелене.

Пројекти у Шпанији, попут оног који организација „Rewilding Spain спроводи у Гвадалахари, део су ширег европског покрета. Циљ није само враћање изгубљених врста, већ обнова читавих екосистема како би постали отпорнији на климатске промене, стварајући притом и нове развојне могућности за руралне заједнице.

Хезус Гонзалез, бивши рудар који сада промовише узгој бизона, симболично описује ову промену: „Овај део Шпаније прешао је пут од области која је производила угаљ – што штети околини – до оне која негује животиње које помажу животној средини“.