Док се Антарктик топи, лед ослобађа живу и шаље је у океан

Током последњих 200 година Антарктик је акумулирао значајне количине живе, иако се налази далеко од главних извора индустријског загађења. Ледени покривач овог континента деловао је као својеврсни природни „резервоар“, задржавајући у својим слојевима део живе која је доспевала у животну средину. Међутим, климатске промене сада мењају ту слику.

Док сагоревање фосилних горива и интензивирање рударства повећавају количину живе у животној средини, гасови са ефектом стаклене баште које производе те активности доприносе и топљењу антарктичког леда. Са нестајањем леда, у океан се ослобађа и део такозване „наслеђене“ живе која је деценијама била заробљена у леду.

До овог закључка дошли су истраживачи предвођени Ченгженом Џоуом са Пекиншког универзитета у Кини, у студији објављеној у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences.

Антарктик акумулира живу двоструко брже од глобалног просека

Жива се природно ослобађа у животну средину кроз вулканске активности и геолошко трошење стена. Међутим, од почетка индустријализације, сагоревање фосилних горива и интензивније рударство значајно су повећали њено присуство у животној средини.

Антарктик је, упркос удаљености од главних индустријских извора, деценијама функционисао као својеврсни „судопер“ за живу. Велике количине овог токсичног елемента биле су заробљене у леденим слојевима, што је вероватно смањивало количину живе која доспева у морске ланце исхране.

Истраживачи су сада анализирали језгра седимената прикупљена широм Антарктичког полуострва, региона који се најбрже топи на континенту.

Резултати су показали забрињавајући образац: шелф Антарктичког полуострва акумулира живу двоструко брже од просека за шелфове широм света.

Још упечатљивији је податак да је стопа акумулације живе на Антарктичком полуострву порасла за 160 одсто од почетка индустријализације средином 19. века.

На један од главних начина жива из удаљених извора стиже до Антарктика путем атмосфере. Она се из атмосфере може апсорбовати у морску воду, а затим поново ослобађати у атмосферу. Истраживачи овај процес називају „атмосферско-океанским кругом“.

Али, како показује нова студија, део убрзаног ослобађања живе на Антарктику потиче и из самог континента.

Топљење леда поново покреће живу заробљену у Антарктику

Топљење леда и ерозија активирају други процес који истраживачи описују као „атмосферско-глацијално-копнено-океански круг“.

Реч је о процесу којим се жива, претходно заробљена у леду, поново мобилише и враћа у животну средину. Истраживачи су утврдили да је повезивање ова два процеса значајно убрзало кретање живе кроз антарктички систем.

„Повезивање ова два круга повећало је ослобађање живе са копна изазвано топљењем леда за 550 одсто, а размену ваздуха и мора за 350 одсто“, наводе Ченгжен Џоу и његов тим у раду.

Према њиховом закључку, климатско загревање тако мења улогу Антарктика. Оно што је некада било велико историјско складиште живе сада постаје активан секундарни извор загађења.

„Дакле, климатско загревање претвара велики историјски резервоар живе на Антарктику у активан секундарни извор загађења, повећавајући ризик од загађења живом у поларним областима“, пишу истраживачи.

Овај процес је посебно важан због токсичности живе. Светска здравствена организација је сврстава међу десет хемикалија које представљају највећу опасност по јавно здравље, јер је токсична чак и у малим количинама.

Додатну забринутост изазива чињеница да су још ранија истраживања показала да у антарктичком морском леду постоје бактерије способне да живу претварају у метилживу — снажан неуротоксин који се акумулира у морским организмима.

Загађење не остаје само у водама Антарктика

Управо метилжива чини нова открића посебно забрињавајућим. „Убрзано обогаћивање и кружење живе на Антарктику може повећати ризике за антарктичке екосистеме“, наводе Џоу и његов тим.

Посебно је осетљив ланац исхране у Јужном океану, који обухвата дијатомеје, крил, рибе и више предаторе.

„Ланац исхране Јужног океана, од дијатомеја преко крила и риба до виших предатора, веома је осетљив на метилживу. Недавна посматрања показала су да нивои живе код антарктичких врста, попут антарктичке зубаче, марлина и ајкула, често премашују раније забележене вредности и границе безбедности хране“, пишу истраживачи.

Међутим, последице овог процеса могле би да пређу границе самог Антарктика.

Према резултатима студије, извоз живе из Антарктичког полуострва у отворени океан путем морских струја порастао је за 400 одсто. То указује на могућност да се загађење живом прошири и ван антарктичких вода.

„Ако су и друга маргинална мора Јужног океана доживела обогаћивање живом након индустријализације упоредиво са оним које је забележено на шелфу Антарктичког полуострва, потенцијална претња од загађења живом по екосистеме и рибарство могла би бити додатно појачана“, додају аутори студије.

Нова истраживања тако указују на необичан и забрињавајући круг: индустријска активност повећала је количину живе у животној средини, али је истовремено допринела загревању које сада топи лед који је ту живу деценијама задржавао.

Антарктички лед зато више није само пасивно складиште овог загађивача. Његовим топљењем, део раније заробљене живе поново улази у активни циклус и може да стигне до морских екосистема, а путем океанских струја и даље од самог континента.