Београдске шуме под притиском климе и штеточина – како сачувати зелена плућа града

Београд, са 14 шумских целина које се простиру на више од 14.000 хектара, има релативно мали удео зелених површина – тек око 10 одсто. Управо зато, свака промена у шумским екосистемима изазива пажњу јавности.

Како објашњава Адиба Џудовић из „Србијашума“, недавна сеча сувих стабала на Авали није разлог за узбуну, већ пре свега мера безбедности.

„Стање није алармантно. На неких нешто више од 20 хектара на Авали дошло је до сушења како појединачних стабала, што је уобичајен природан процес када нека стабла достигну зрелост за сечу или буду излучена унутар шумског екосистема“, наводи Џудовићева.

Истиче да је Авала једно од најпосећенијих излетишта и да је уклањање сувих стабала неопходно како би се избегле опасности за посетиоце. Посебна пажња усмерена је на подножје планине, где је концентрација људи највећа.

Додатни изазов представљају и врсте које нису аутохтоне. На површини од 3,69 хектара забележено је сушење дуглазије, четинара пореклом из Северне Америке.

„Дуглазија јесте лепа и брзорастућа врста, али у београдским условима њен животни век често се завршава после 50 до 60 година“, објашњава Џудовићева, додајући да следе мере санације и пошумљавања.

Климатске промене и патогени – главни узроци сушења

Професорка Шумарског факултета Милка Главендекић указује да сушење шума није нова појава, али да данас има израженији интензитет због климатских промена.

„Имамо све више високих температура, екстремних температурних периода и све дуже периоде без падавина, и то најчешће у време вегетације, када је биљкама најпотребнија вода“, наглашава Главендекићева.

Поред климатских фактора, значајну улогу имају и патогени микроорганизми који нападају корен биљака. Они оштећују најфиније коренчиће, што доводи до постепеног слабљења стабала.

Први знак проблема, како наводи, јесте сушење врхова крошњи. Тај процес може бити додатно убрзан ако се истовремено појаве инсекти или ако стабла већ трпе стрес због недостатка влаге.

Истраживања показују да комбинација ових фактора може драматично да повећа степен сушења шума.

Најугроженије врсте – храст и бор

Када је реч о врстама које су највише погођене, стручњаци издвајају храст као најугроженији међу листопадним врстама.

„Храст је климазонална врста на овом подручју и посебно је осетљив на комбинацију патогена и инсеката“, истиче Главендекићева.

С друге стране, четинари, посебно бор, трпе значајне последице услед повећане бројности инсеката који се развијају испод коре или у самом дрвету.

Такви процеси већ су видљиви у урбаним зонама, попут Калемегдана и Новог Београда, где је примећено сушење већег броја стабала.

Проблем је у томе што се некада бенигне врсте инсеката, услед промене климе, сада јављају у масовном броју и постају озбиљна претња.

Законска заштита и контрола

Једна од честих брига грађана јесте могућност да се шуме претворе у грађевинско земљиште. Међутим, из „Србијашума“ наглашавају да за то не постоји законска основа.

„Апсолутно не постоји могућност да се на шумским површинама којима управљамо гради“, поручује Џудовићева.

Све шуме под управом овог предузећа покривене су чуварском службом, која реагује на покушаје бесправних радњи. Иако је у прошлости било нелегалних сеча, оне су, како каже, сведене на минимум.

Мере заштите – од заливања до третмана

С обзиром на најаве нових топлотних таласа, превенција постаје кључна.

Професорка Главендекић истиче да је неопходно применити мере неге, пре свега обезбеђивање довољне количине влаге

„Заливање је једна од основних мера у сушним периодима, а затим и третмани против патогена, који се спроводе у пролеће, када почињу инфекције“, објашњава професорка.

Као пример добре праксе наводи се случај са Авале из 2001. године, када су благовременим мерама заштите опорављене секвоје и жива ограда код споменика Незнаном јунаку.

Тај пример показује да се правовременим деловањем могу спасити чак и угрожени засади.

Потреба за више зелених површина

Иако су све површине којима газдује Шумско газдинство Београд већ пошумљене, простор за ширење зелених зона постоји – али зависи од одлука града.

Џудовићева истиче да ће свака нова површина која буде додељена бити пошумљена, као и да се планира обнова шума и њихова конверзија у квалитетније форме.

„Пратимо научне и стручне трендове и настојимо да применимо сва сазнања како бисмо побољшали квалитет наших шума“, наглашава гошћа Београдске хронике.

Шуме имају кључну улогу и у ублажавању климатских промена, јер кроз фотосинтезу апсорбују угљен-диоксид и доприносе бољем квалитету ваздуха.

Законодавство и едукација – изазови будућности

Поред климатских и биолошких фактора, стручњаци указују и на системске проблеме.

„Зелена површина није слободна површина – она има еколошке, економске и социјалне функције и мора бити тако третирана“, упозорава проф. Главендекић.

Она наглашава да је неопходно унапредити законски оквир, али и радити на едукацији грађана од најранијег узраста.

Свест о значају шума, како каже, мора да се гради већ у вртићима, како би се развио одговоран однос према природи.

Између изазова и решења

Иако се београдске шуме суочавају са бројним изазовима – од климатских промена до биолошких претњи – стручњаци поручују да постоје јасни начини да се оне очувају.

Комбинација благовремених мера, научног приступа и институционалне сарадње може ублажити негативне трендове.

Уз то, веће улагање у зелене површине и промене у законодавству могли би да обезбеде да Београд у будућности има више од садашњих 10 одсто зеленила – и здравије шуме које ће остати његова природна заштита.