Да ли пси имају „шесто чуло“ за земљотресе и опасности

Пси који неколико секунди пре судара извлаче своје људе из аутомобила или их, попут анђела чувара, одвлаче из других опасних зона: друштвеним мрежама круже безбројни снимци такозваних „чудесних паса" – савршено режирани и све чешће генерисани помоћу вештачке интелигенције.

Али шта кажу подаци и студије? Да ли пси заиста имају чаробно шесто чуло – или су њихове „супермоћи" тек биологија плус људска пројекција жеља?

Мит о чудесном псу: зашто желимо да верујемо у видовитост

Спектакуларно инсценирани снимци спасавања на друштвеним мрежама достижу милионе прегледа – стварне сцене, вешто монтирани клипови и све чешће – вештачка интелигенција. Алгоритми награђују емоцију уместо доказа: појединачни, емотивно снажни случајеви потискују безброј ситуација у којима се не догађа ништа необично.

Психолошки ту делује следеће: људи памте упадљиво понашање пса пре неке несреће, али заборављају све оне случајеве када је пас реаговао слично, а да се потом није догодило ништа.

Жеља да се посебна веза са сопственом животињом и њене јединствене способности виде као нешто изузетно чини веру у видовитост емотивно уверљивијом од трезвеног објашњења које нуде биологија и психологија опажања.

Суперчула паса: слух, њух, осећај додира

Пси располажу чулима која су далеко надмоћнија од људских: чују знатно више фреквенције, изузетно су осетљиви на вибрације, промене ваздушног притиска и времена, а њихов њух је око 10.000 до 100.000 пута развијенији од људског.

Студије о епилепсији, дијабетесу и раку показују да могу да региструју најситније биохемијске промене у телу – на пример у зноју или издахнутом ваздуху. Такође уочавају и минималне промене у понашању и емоцијама својих људи: напетост мишића, ритам дисања, мирис стреса.

У једном истраживању Нила Пауела са Универзитета Квин у Белфасту, 19 породичних паса реаговало је знатно другачије на узорке зноја пацијената са епилепсијом у фази непосредно пре напада него на контролне узорке – што указује на постојање специфичних, лако испарљивих молекула.

Ни пси асистенти за дијабетес или рак не ослањају се на натприродно, већ на физиолошке сигнале попут срчане фреквенције, ритма дисања, хормона стреса и такозваних ВОЦ-образаца (volatile organic compounds) – типичних комбинација органских молекула које одражавају здравствено стање особе.

Шта је научно доказано

Канадски психолог Стенли Корен са Универзитета Британске Колумбије важи за пионира у истраживању паса. Деценијама се бави њиховим понашањем, интелигенцијом и односом човека и пса.

Корен је развио по њему назван „Стенли Корен индекс" за процену интелигенције различитих раса паса. Његове студије показују да просечни пси разумеју до 165 речи, а посебно интелигентни и до 250 – што је упоредиво са когнитивним способностима детета од две и по године.

За Дојче веле Корен објашњава понашање неких паса пре катастрофа њиховом биологијом: „Многе од тих прича о псима који предвиђају катастрофе или несреће делују натприродно, али се најчешће могу објаснити њиховим изузетним чулима."

Када физика личи на видовитост

Према Кореновим речима, пре земљотреса, на пример, пси би били у стању да чују прве звуке пуцања слојева стења – звуке који су далеко изнад границе људског слуха.

И топлотне изворе осећају „попут инфрацрвеног сензора", а чак и минималне нестабилности или потресе тла региструју преко финих додирних рецептора између јастучића на шапама. Тако пас може да постане немиран непосредно пре него што мост почне да се љуља или возило на мокром коловозу почне да клизи, пише Корен у мејлу Дојче велеу.

Оно што изгледа као „шесто чуло" заправо је пре свега физиолошка предност: пас раније реагује на надражаје који већ реално постоје, али их ми још не осећамо.

Животиње између мита и стварности

И друге животиње имају знатно финија чула од људи. Тим Мартина Викелског са Института Макс Планк за биологију понашања опремио је краве, овце и псе у Италији сензорима и уочи више земљотреса забележио знатно повећану активност – нарочито код животиња у шталама.

Очигледно реагују на микро-потресе, инфразвук или електричне ефекте у слојевима стења. „То није предосећај, већ реакција на физичке надражаје", објашњава Викелски у писаном одговору Дојче велеу.

Из тога се, међутим, не може извести поуздано предвиђање. „Пси сигурно могу много тога, али да упозоравају на саобраћајне несреће, чини ми се практично немогућим – осим можда када је реч о нервози власника, која би могла да води у несреће", каже Викелски.

Да би се митови раздвојили од стварних способности, наглашава истраживач, потребни су подаци: „Такве анегдоте морале би да се провере помоћу предајника на животињама – као што смо то чинили у нашим студијама о земљотресима и ерупцијама вулкана."

Зашто пси не могу да предвиде саобраћајне несреће

За свакодневне незгоде – саобраћајне несреће, пожаре или изненадне несреће – не постоје поуздане студије које би доказале да пси могу да их осете унапред.

Често цитиране анегдоте обично се могу објаснити случајношћу, накнадним тумачењем или осетљивим реакцијама на стварне надражаје.

Пси могу да примете необичне звуке, шкрипу гума, трагове дима или нервозу свог власника – неколико секунди пре него што ти фактори постану уочљиви. Ако пас тада покаже стресно понашање – дахтање, цвиљење, гурање – у ретроспективи се из тога лако направи „упозорење унапред".