На који начин би вас појео тираносаурус, а како други диносауруси – научници имају одговор

Док је лобања тираносауруса била прилагођена снажном, дробећем покрету какав и данас користе крокодили, други предатори попут алосауруса имали су слабије вилице које су више резале или кидаle месо свог плена, у стилу храњења сличнијем данашњим комодо змајевима.

Диносауруси обухваћени овим истраживањем, објављеним у Current Biology, сви припадају групи теропода – „ужасних гуштера“ који обухватају највеће двоножне животиње познате науци. Са величином долази и велики апетит, али и снажне вилице да га задовоље.

Предаторски диносауруси као што су тираносауруси, мегалосауруси и алосауруси независно су током времена и на различитим местима еволуирали до џиновских пропорција. Разлике у облику њихових лобања указују на то да постоји више начина да се нахрани огроман, гладан диносаурус.

Да би истражили те различите стратегије, палеобиолози Андре Роу и Емили Рејфилд са Универзитета у Бристолу скенирали су 18 лобања диносауруса, направили 3Д моделе и симулирали угриз сваког од њих. Посебно их је занимало како је величина диносауруса утицала на количину напрезања које се јавља у лобањи приликом угриза.

„Тираносауруси су имали лобање оптимизоване за снажне угризе, али по цену већег напрезања на самој лобањи“, каже Роу.

„Али код других џинова, попут гигантосауруса, израчунали смо обрасце напрезања који указују на релативно слабији угриз. То нам је показало како еволуција може створити више различитих ‘решења’ за живот великог, месождерног двоножца“, додаје Роу.

Испоставља се да је однос између укупне величине и напрезања лобање сложенији него што се мислило. Неки мањи тероподи, попут рапторекса, имали су мишићни апарат способан за много снажнији и стреснији угриз него веће врсте, као што је акрокантосаурус.

„Ова биомеханичка разноликост сугерише да су диносауруски екосистеми подржавали шири спектар екологија џиновских месождера него што често претпостављамо – са мање конкуренције и већом специјализацијом“, објашњава Роу.